Tematski igrokaz: ptice i ribice na proširenom vikendu

Državni igrokaz zakazan za nedelju prepodne, pod nazivom „Tematska sednica Vlade“ beše nalik kombinaciji roditeljskog sastanka, terapijske grupe i javnog časa. Predsednik Vučić u ulozi strogo zabrinutog oca nacije, ministri i direktori javnih preduzeća u ulozi đaka koji je zaboravio domaći i boga moli da profi ne uđe u kadar. Ili kao hor u grčkoj tragediji, samo bez baš teške tragedije i sa više klimanja glavom. Nije im zadatak da budu pametni, već, ako su slučajno i targetirani od strane vrhovnog komandanta svega, da potvrde njegove reči, ali sporije i sa više znojenja.

Psihološki gledano, sednica je bila demonstracija potpune hijerarhije: predsednik govori, ministri klimaju. On kritikuje, oni se pravdaju. On analizira ribnjake i ptice u klasterima, pominje proširene vikende i egzotićna letovanja, oni se međusobno zagledaju računajući da je onaj do njih bar malo više pocrneo, pa će sam možda proći neprimećenije. Krivica je kolektivna, odgovornost individualna, ali uvek tuđa.

Ministri, koji se neretko biraju po stepenu savitljivosti kičme. svoja izlaganja obavezno počinju mantrom  „zahvaljujući predsedniku Vučiću“, jer se svaki pokušaj samostalne misli tretira  kao zdravstveni problem za koji je lek smena.

Ministar zdravlja Lončar zato lestvicu lojalnosti podiže gotovo metafizički: bez predsednika, kako saznasmo, ne bi postojalo ni državno zdravstvo. Pa da vidimo ko bi nas lečio, ako predsednik ne bude na čelu države. Po Lončaru, niko. Umrećemo.

Ministar prosvete je, pak, izabrao zen-pristup: „Sve ste u pravu, sve se slažem.“  Saglasnost kao strategija opstanka. A da, reče i da je dosta autonomije fakulteta, onaj ko daje pare, treba i da upravlja. A to je država, normalno.

Vučić, s druge strane, na, „tematskoj sednici“ preuzima ulogu glavnog menadžera, kontrolora kvaliteta i vrhovnog pedagoga. Ton: razočaran, povremeno ljut i sve manje strpljiv. Poruka: ja sve znam, ja nisam narod. Narod možete da varate, mene ne. A zna se ko je važniji.

Ironija cele sednice je u tome što se zove „tematska“, a tema je zapravo Vučić. Njegova analiza, njegova nervoza, njegova očekivanja. Vlada je tu kao publika, ponekad kao hor, nikada kao partner.

Predsednikova omiljena psihološka figura je samosažaljivi heroj: čovek koji “sam nosi krst”, dok mu ostali samo smetaju. Ako nešto uspe, uspeo je on. Ako ne uspe, sabotirali su ga njegovi, prethodni, strani faktori ili loša karma Balkana.

I zato u redovnim igrokazima gledamo statiste sa funkcijama. Glume da upravljaju, dok režiser ne podvikne. Publika gleda, neki se smeju, neki se plaše, ali predstava ide dalje. Jer dok god postoji hor koji klima glavom, glavni glumac neće sići sa scene.

A da, bio i Đuro. Otvorio sednicu, pa dao reč gazdi. S poštovanjem i zahvalnošću. Što postoji. Jer da nema gazde, ne bi bilo ni Đure. A ni ostalih statista.