Tiha smrt državnih apoteka: Kako je sistem pojeo sopstveno zdravstvo
Apoteci Beograd blokirani su računi, isključen im je internet, pa ne mogu da komuniciraju i izdaju građanima lek na recept. Građani moraju sami da plate lekove, jer zaposleni ne mogu da provere sajt RFZO i utvrde da li korisnik zaista ima recept za taj lek. To smo saznali danas od zaposlenih. A već znamo da ono što je decenijama važilo za stub primarne zdravstvene zaštite i garant bezbednosti snabdevanja lekovima – državne apotekarske ustanove u Srbiji – danas se nalaze na „samrti“, poput Apoteka Beograd, ili su već privatizovane.
Propast državnih apoteka nije se desila preko noći, niti je reč o „slučajnim gubitnicima“. U pitanju je, kako je upozoravala struka, višedecenijski proces sistemskog urušavanja, vođen lošim zakonskim rešenjima, političkim kadriranjem i otvaranjem vrata monopolu velikih privatnih lanaca.
Dok su privatne apoteke nicale na svakom ćošku, a niču i dalje, državne apoteke su tonule u milionske dugove, ostajući bez robe, radnika i na kraju – bez pacijenata.
Zakon o javnim nabavkama kao problem
Najveća omča oko vrata državnim apotekama je Zakon o javnim nabavkama, koji propisuje obavezu da državne ustanove nabavljaju lekove i medicinska sredstva isključivo tendera.
Dok privatni apotekarski lanci mogu da kupe lek direktno od proizvođača ili distributera za pet minuta, pregovaraju o popustima i brzo reaguju na nestašice, državne apoteke su morale da prolaze kroz duge tenderske procedure.
Pa ako bi tender pao ili se proizvodni lanac promenio, državne apoteke bi mesecima ostajale bez ključnih lekova. Onda su logičnim sledom, pacijenti prešli tamo gde lekova ima – kod privatnika. Slučajnost ili namera?
Kada je država omogućila da se lekovi na recept podižu i u privatnim apotekama, to je predstavljeno kao benefit za građane. Međutim, za državne apoteke to je bio – ekonomski slom.
Državne apoteke su imale obavezu da održavaju nerentabilne ogranke u selima i malim mestima kako bi svi građani imali pristup lekovima. Privatni lanci su se, logično, otvarali samo tamo gde ima profita – u centrima gradova i pored domova zdravlja. Državi je ostao trošak i društvena odgovornost, a privatnicima čist profit.
Monopol veledrogerija
Na tržištu Srbije dozvoljena je takozvana vertikalna integracija: velika veledrogerija (veleprodaja) može da bude vlasnik ogromnog lanca apoteka (maloprodaje).
U takvom sistemu, veledrogerije su favorizovale sopstvene apoteke, dok su državnim apotekama isporučivale lekove po maksimalnim cenama, često ih uslovljavajući i blokirajući im račune zbog dugova.
Državne apoteke, vezane tenderima, nisu imale prostor za manevar.
Od giganata do katanaca
Propast sistema najbolje se vidi na lokalnim primerima širom Srbije. Sudbina ovih ustanova pratila je gotovo identičan šablon: dugovi, prazni rafovi, štrajkovi zaposlenih, a zatim „spasavanje“ kroz koncesije ili likvidaciju.
Apoteka Beograd: Poslednji pali gigant
Apoteka Beograd je decenijama bila simbol stabilnosti, sa više od 100 objekata i sopstvenim galenskim laboratorijama. Međutim, unutrašnji problemi, višak nefarmaceutskog kadra zaposlenog po partijskoj liniji i nemogućnost borbe sa privatnom konkurencijom doveli su je do ivice ambisa.
Dugovi su narasli na stotine miliona dinara, plate su počele da kasne, a rafovi u nekada najsnabdevenijim apotekama u gradu ostali su sablasno prazni.
Sudbina ovog giganta završava se najavama o javno-privatnom partnerstvu ili koncesiji, što je eufemizam za prepuštanje tržišta privatnom kapitalu.
Apoteka Niš: Situacija malo bolja
Za razliku od Beograda, gde se mesecima unazad govori o koncesijama i „privatizaciji na mala vrata“ zbog ogromnih dugova prema dobavljačima, Grad Niš je pružio direktnu budžetsku i upravljačku podršku svojoj apotekarskoj ustanovi.
Apoteka Niš drži strateški važne tačke u gradu, a njihova apoteka „Ćele kula” (na Sinđelićevom trgu) i dalje funkcioniše kao ključna dežurna apoteka koja radi 24 sata. Očuvanje ove mreže je od kritičnog značaja jer privatni lanci uglavnom nemaju ekonomski interes da drže dežurstva tokom noći i praznika, niti da otvaraju objekte u prigradskim i seoskim naseljima.
Apoteka Niš trenutno radi normalno, a snabdevenost je stabilizovana zahvaljujući novom režimu samostalnih nabavki i podršci grada, što ih izdvaja iz opšte krize državnog farmaceutskog sektora u Srbiji.
Apoteke u Pančevu, Boru, Novom Sadu…
U Pančevu je pre nekoliko godina scenario izveden do kraja: zbog milionskih dugova i blokade računa, grad je doneo odluku o likvidaciji ustanove. Prostori su izdati privatnicima, a radnici su ostali bez posla ili su prešli u privatni sektor pod znatno lošijim radnim uslovima.
Slična sudbina zadesila je i Bor, Šabac i Novi Sad, gde su državne apoteke praktično izbrisane sa geografske karte.
Za razliku od Niša koji je išao na klasičnu koncesiju, Grad Kraljevo je izabrao model davanja u zakup poslovnih prostora na period od 10 do 15 godina. Ideja lokalnih vlasti bila je da privatni lanac zakupi najatraktivnije lokacije, a da se od te kirije vraćaju nagomilani dugovi državne apoteke i isplate zaostale plate radnicima.
Ko je stvarni gubitnik?
Gubitkom državnih apoteka, građani Srbije nisu izgubili samo „još jednu prodavnicu lekova“, već važne javne funkcije.
Državne apoteke su jedine pravile specifične lekove magistralne izrade (kreme, kapi, sirupe za decu sa posebnim potrebama) kojih nema u industrijskoj proizvodnji. Privatni lanci nemaju ekonomski interes da drže skupe laboratorije za mali broj pacijenata.
Privatni lanci ne žele da otvore apoteku u selu sa 500 stanovnika jer im se to ne isplati. Gašenjem državnih apoteka, starije i ruralno stanovništvo je prinuđeno da putuje desetinama kilometara po običan lek za pritisak.
Kada država više nema sopstveni mehanizam distribucije lekova, ona u potpunosti zavisi od dobre volje i profita privatnih korporacija. U slučaju velikih kriza ili nestašica, privatnik robu preusmerava tamo gde je zarada veća, dok država gubi polugu zaštite svojih građana.
Sistemsko uništavanje apoteka u Srbiji školski je primer kako se profit stavlja ispred javnog zdravlja. Ono što se nekada smatralo socijalnom tekovinom i pravom na lečenje, danas je postalo isključivo – tržišna utakmica.
Još uvek nema komentara.