Vučić posle Orbana
Dok je Viktor Orban godinama služio kao evropski dokaz da je moguće zarobiti institucije, podrediti medije, disciplinovati pravosuđe i sve to upakovati u priču o suverenizmu i „odbrani nacije“, Srbija je pažljivo učila iz tog modela. Ne baš po istom scenariju, ali po istoj logici, lider kao država, partija kao sistem, a kritika kao neprijatelj. Zato poraz Viktor Orbana na izborima u Mađarskoj nije samo vest iz komšiluka, već politički događaj koji se direktno čita i u Beogradu.
Kad padne čovek koji je deceniju i po delovao kao simbol neuništive vlasti, ne ruši se samo jedan premijer, ruši se mit da su ovakvi sistemi večni. Za Aleksandra Vučića to možda nije trenutni politički poraz, ali jeste kraj jedne važne iluzije da se model vlasti zasnovan na strahu, kontroli i neprekidnoj propagandi ne može održavati zauvek bez posledica.
I Vučićev i Orbanov sistem počivaju na istom osnovnom obrascu, lider kao centralna politička figura, država kao produžena ruka partije, medijska dominacija, permanentna kampanja i proizvodnja osećaja da je nacija stalno ugrožena i da je zato potrebna „čvrsta ruka“. Fridom Haus (Freedom House) i Srbiju i Mađarsku svrstava u „delimično slobodne“, uz upozorenja da su ključne institucije politizovane ili zarobljene, dok je u regionalnom pregledu obe zemlje opisuje kao autokratizujuće hibride na putu ka poluautoritarnim režimima.
Sličnost je naročito vidljiva u odnosu prema medijima. Orban je izgradio pravu medijsku imperiju podređenu partijskoj volji, dok je Srbija odavno na silaznoj putanji medijskih sloboda, nasilja, pretnji i kampanja protiv novinara. U obe države nije reč samo o političkoj dominaciji, nego o sistemu u kojem se javni prostor uređuje tako da vlast bude stalno prisutna, kritika gotovo nemoguća, opozicija se predstavlja kao problem, a ne kao legitimni deo demokratskog procesa.
Ipak, postoji važna razlika. Mađarska je to radila iznutra, kao punopravna članica EU, koristeći evropski novac i članstvo kao štit dok je istovremeno potkopavala evropske standarde. Srbija to radi spolja, formalno pregovara o pristupanju, mada je Evropska komisija i za 2024. i za kasnije ocene nastavila da ukazuje na probleme sa izbornim uslovima, vladavinom prava, medijima i sprovođenjem ODIHR preporuka. To znači da je Orban godinama demonstrirao kako se EU može „jesti iznutra“, dok Vučić pokazuje kako se evropski put može beskrajno glumiti spolja.
Vučić i Orban su gradili blizak politički odnos na nekoliko tačaka. Tvrda antimigrantska retorika, insistiranje na suverenizmu, razvijanje posebnih odnosa sa Rusijom u energetici, pragmatično koketiranje sa Kinom i uzajamna politička podrška u trenucima spoljnog pritiska. Beležimo i trilateralnu saradnju Srbije, Mađarske i Slovačke oko migracija, kao i stalno insistiranje da se granice „brane“ kao politički identitetski projekat, ne samo kao bezbednosno pitanje.
Ali ni tu nisu bili identični. Orban je bio član evropske porodice koja je iznutra blokirala odluke EU, naročito oko Ukrajine, sankcija i pomoći Kijevu. Vučić to ne može na istom nivou, jer Srbija nije u EU. Njegov manevar je drugačiji, balansiranje između Brisela, Moskve, Pekinga i Vašingtona, uz stalnu poruku da je Srbija „na evropskom putu“, ali i uz odbijanje da uvede sankcije Rusiji. Deklarativna podrška Ukrajini, ali bez potpunog usklađivanja sa zajedničkom spoljnom politikom EU.
Orban je bio evropski remetilački faktor iz centra sistema, a Vučić je regionalni balanser sa periferije sistema. To je velika razlika. Orban je imao institucionalnu težinu da zaustavlja, usporava ili ucenjuje Brisel. Vučić ima veću slobodu simbolike i manevra, ali manju realnu moć. Zato je njihovo savezništvo bilo politički korisno obojici, Vučiću kao dokaz da i u EU postoji „jak lider“ koji radi slično kao on, a Orbanu kao dokaz da njegov model ima saveznike i van Unije.
Peter Mađar i Tisa pobedili su ubedljivo, sa dvotrećinskom većinom koja im otvara prostor za duboke institucionalne promene, uključujući reforme pravosuđa, medija i antikorupcijskog sistema, sve sa ciljem da se odblokiraju zamrznuta evropska sredstva. I tržišta su reagovala pozitivno, upravo zato što je pobeda protumačena kao šansa za povratak Mađarske prema standardnijem evropskom kursu.
I duboko zarobljen sistem može da pukne
To je važno za Srbiju iz najmanje tri razloga.
Prvo, ruši se mit o nepobedivosti. Orban je godinama delovao kao čovek koji je zauvek pretvorio izborni proces u potvrdu sopstvene moći. Njegov poraz pokazuje da čak i duboko zarobljen sistem može da pukne kada se spoje zamor birača, ekonomski pritisci, kredibilan izazivač i široko raspoloženje da „ovako više ne može“. To je verovatno najneprijatnija politička poruka za Vučića, ne da su sistemi isti, nego da ni takav sistem nije večan.
Drugo, Vučić ostaje bez važnog političkog oslonca u Evropi. Mediji ocenjuju da Orbanov pad slabi i druge lidere koji su računali na njegovu prisutnost kao na polugu unutar EU. U srpskom slučaju to znači manje političkog pokrivanja, manje simboličke podrške i manje šanse da se kroz Budimpeštu održava kanal prema delu evropske desnice koji je bio sklon da Vučića posmatra kao „stabilokratu“ sa korisnom regionalnom funkcijom.
Treće, menja se ton regiona. Ako nova mađarska vlast zaista krene u pravcu jačanja pravosuđa, medijskih sloboda i antikorupcijskih mehanizama, Srbija ostaje još usamljenija kao zemlja koja uporno tvrdi da je reformistička, a iz godine u godinu sluša iste primedbe o izbornim uslovima, pritiscima, delegitimizaciji kritičara i slabim institucijama. U tom smislu Orbanov poraz ne „ruši“ Vučića automatski, ali mu oduzima važan argument da je njegova vrsta vlasti deo nekog šireg i uspešnog evropskog trenda.
Ne treba, međutim, praviti prečicu. Vučić nije „sledeći Orban“ u prostom smislu, niti će njegov položaj automatski oslabiti samo zato što je u Mađarskoj došlo do smene. Srbija i Mađarska imaju različite političke sisteme, različite opozicije, drugačiju strukturu medija, drugačiji odnos prema EU i drugačije unutrašnje društvene teme. Mađarska promena vlasti ne rešava srpske izbore, niti u Beogradu stvara novu opozicionu energiju po automatizmu. Ono što se menja jeste okvir, pokazuje se da i režim sa duboko ugrađenim propagandnim mehanizmima može da izgubi.
Ni sam Mađar nije jednostavan „liberalni spasitelj“ kako ga deo ovdašnje javnosti možda romantizuje. Mediji ga opisuju kao orijentisanog pro-EU i pro-NATO više od Orbana, ali ne i kao bezrezervno pro-ukrajinskog političara. I dalje insistira na pragmatizmu prema Rusiji u energetici i pokazuje rezervu prema brzom ulasku Ukrajine u EU. To znači da promena u Budimpešti neće nužno značiti potpun raskid sa svim dosadašnjim mađarskim spoljnopolitičkim refleksima, već pre korekciju pravca i povratak u evropski mainstream.
Vučić posle Orbana izgleda manje kao deo „novog evropskog modela“, a više kao sve usamljeniji lider koji pokušava da održi sistem zasnovan na personalnoj vlasti, kontroli javnosti i balansiranju među velikim silama. Orban mu je bio važan ne samo zbog bilateralnih odnosa, energije i migracija, nego i kao ogledalo u kojem je mogao da vidi sebe u evropski legitimisanom formatu. Sada je to ogledalo puklo.
Zato se tema „Srbija i Mađarska“ više ne svodi samo na to koliko su Vučić i Orban ličili jedan na drugog. Sada je važnije pitanje da li će Srbija ostati zarobljena u istom obrascu i onda kada je u komšiluku pao čovek koji je taj obrazac u Evropi doveo do savršenstva. Ako je Orban bio dokaz da se institucije mogu sistematski pokoriti, njegov poraz je dokaz da ni takva arhitektura moći nije neuništiva. Za Vučića je to loša vest ne zato što će sutra ostati bez vlasti, nego zato što više ne može da računa da istorija ide samo u jednom smeru. Njegovom.
Još uvek nema komentara.