Život Olivere Katarine: Od ruševina Beograda do Kana i umetničke ilegale
Pre nego što je pesmom „Đelem, đelem“ osvojila Kan, pre 72 izlaska na scenu pariske „Olimpije“ i filmova zbog kojih su je poredili sa najvećim evropskim glumicama, Olivera Katarina bila je devojčica koja se igrala među ostacima porušenog Beograda. Njena biografija stala je između dva gotovo nespojiva života: svetske slave i višedecenijskog odsustva sa domaće scene.
Olivera Katarina, jedna od najprepoznatljivijih glumica i pevačica nekadašnje Jugoslavije, preminula je 21. jula u Beogradu, u 87. godini. Iza nje su ostale uloge u više desetina domaćih i stranih filmova, snimci pesama na različitim jezicima, nastupi na velikim evropskim scenama i priča o umetnici kojoj je inostranstvo otvaralo vrata upravo u godinama kada su se ona u njenoj zemlji postepeno zatvarala.
Pepeljuga među ruševinama
Rođena je kao Olivera Petrović 5. marta 1940. godine u Beogradu, u porodici brodskog kapetana Budimira Petrovića i Katarine, rođene Jovančić. Ratne godine porodica je provodila seleći se između Dobanovaca, Valjeva i Zemuna, da bi se posle rata nastanila u Pop Lukinoj ulici, nedaleko od tada porušenog mosta na Savi.
U autobiografskoj knjizi „Aristokratsko stopalo“ opisala je detinjstvo provedeno među ruševinama, čaurama i ostacima neeksplodiranih bombi. Sa decom iz kraja penjala se po porušenim zidovima i stubovima, plivala Savom i veslala, dok se na drugoj obali tek gradio Novi Beograd. Tvrdila je da je sa drugaricom mogla da pliva uzvodno sve do Ade, a zatim se niz reku vrati kući.
Majka ju je rano upisala na balet kod ruske balerine Sofije Velikove. U dečjoj predstavi „Pepeljuga“ dobila je malu ulogu pahulje, dok je naslovnu junakinju igrala njena drugarica. Olivera je, međutim, dolazila na svaku probu i krišom naučila ceo tekst. Kada se devojčica koja je igrala Pepeljugu nije pojavila na premijeri, ušla je u njenu haljinu i odigrala predstavu bez greške.
„Tako sam ja još u osnovnoj školi postala glumica“, zapisala je decenijama kasnije.
Pored baleta, učila je i klavir, ali ga njena porodica nije imala, pa je vežbala kod drugarice. U gimnaziji su već primećivali njen glas, ali put prema sceni još nije bio unapred određen.
Pravo koje nije bilo njen život
Kao tinejdžerka zaljubila se u Milana Muškatirovića Galeta, jednog od najboljih jugoslovenskih vaterpolo golmana. I on i njen otac smatrali su da bi trebalo da izabere sigurniji život i studira pravo.
Poslušala ih je, ali kratko. Na predavanjima je crtala plesačicu Isidoru Dankan i zamišljala pozorišnu scenu. U memoarima je opisala osećaj da pokušava da uđe u „tuđe odelo“ i da sebe nikada nije mogla da zamisli kao sudiju ili advokaticu.
Otišla je u Pariz, gde je učila francuski, a po povratku u Beograd 1959. godine prijavila se na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Primljena je u klasu Ognjenke Milićević, zajedno sa Milenom Dravić, Petrom Kraljem, Stanislavom Pešić i drugim budućim velikim imenima jugoslovenskog glumišta. Još tokom studija dobila je glavnu ulogu u „Koštani“ i stalni angažman u Narodnom pozorištu.
Upravo je uz „Koštanu“ vezana jedna od priča koje je rado prepričavala. Novinar i pozorišni kritičar Vuk Vučo nazvao ju je u kritici „milolikom priučenom balerinom“. Olivera ga je, prema sopstvenom svedočenju, zbog toga ošamarila. Nedugo zatim su se zbližili i venčali. Brak je trajao oko godinu i po dana.
Posle razvoda godinama je bila u vezi sa Ratkom Draževićem, obaveštajcem i jednim od najuticajnijih ljudi jugoslovenske filmske industrije. Nikada nije skrivala da je Dražević bio važan za njenu filmsku karijeru, ali je njihov odnos opisivala i kao veliku, dramatičnu ljubav.
Film od kojeg je želela da odustane
Na velikom platnu debitovala je početkom šezdesetih, a zatim igrala u filmovima „Dobra kob“, „San“, „Roj“, „Uzrok smrti ne pominjati“, „Devičanska svirka“, „Derviš i smrt“ i brojnim domaćim i međunarodnim produkcijama.
U „Roju“ Miće Popovića igrala je Ljubicu, mladu ženu čija se sudbina razotkriva tokom suđenja u izrazito patrijarhalnoj zajednici. Muzej moderne umetnosti u Njujorku predstavio je film kao jedno od ključnih dela jugoslovenskog crnog talasa i priču o ženskoj sposobnosti da deluje unutar društva koje joj je namenilo podređenu ulogu.
Ipak, nijedna uloga nije obeležila njenu karijeru kao Lenče u „Skupljačima perja“ Aleksandra Saše Petrovića.
Kada je prvi put pogledala snimljeni materijal, Olivera je, prema sopstvenom svedočenju, počela da plače. Nije joj se dopalo kako izgleda i želela je da napusti film. Petrović ju je ubedio da ostane. Uloga od koje je htela da pobegne postala je ona po kojoj će je pamtiti generacije.
„Skupljači perja“ su 1967. u Kanu osvojili Specijalnu veliku nagradu žirija i nagradu međunarodne kritike FIPRESCI. Film je naredne godine bio i jugoslovenski kandidat među nominovanima za Oskara za najbolji film na stranom jeziku.
Olivera je u filmu otpevala „Đelem, đelem“. U maloj kafani, gotovo nepomična, izvela je pesmu glasom koji je u nekoliko minuta spojio glumu, tugu i prkos. Posle Kana više nije bila samo jugoslovenska glumica koja peva. Postala je međunarodno prepoznatljivo lice filma.
Na završnoj večeri festivala nastupila je u programu u kojem su pevale i Nana Muskuri i Dion Vorvik. Pozivi su počeli da stižu iz različitih zemalja, a jedna ponuda odvela ju je na scenu pariske „Olimpije“.
Sedamdeset dva izlaska na scenu „Olimpije“
U „Olimpiji“ je održala 72 uzastopna nastupa. Nekim danima izlazila je pred publiku dva ili tri puta. Pevala je muziku iz filmova, francuske šansone, romanse, srpske tradicionalne i romske pesme.
Kasnije je pričala da bi nastavila da nastupa da njeni muzičari nisu bili iscrpljeni i zatražili da se vrate kući. Ona je, govorila je, imala osećaj da može da peva bez prestanka.
Njen repertoar nije mogao jednostavno da se smesti u tadašnje estradne podele. Izvodila je pesme na srpskom, romskom, francuskom, ruskom, grčkom, rumunskom i japanskom jeziku. Sarađivala je sa Šarlom Dimonom, Enijom Morikoneom, Mikisom Teodorakisom, Kornelijem Kovačem i japanskim kompozitorom Domeom Suzukijem. Publika ju je poznavala po pesmama „Alaj mi je večeras po volji“, „Šu, šu“, „Treperi jedno veče“, „Plovi lađa Dunavom“, „Verka kaluđerka“ i „Đelem, đelem“.
Uz njene pariske nastupe godinama je išla i priča da je Salvador Dali klečao pred njom. Olivera je kasnije objasnila da je legenda preuveličana. Dali jeste došao u njenu garderobu, zagrlio je i, pokazujući dlanove, rekao da mu je „zapalila ruke“, ali nije tvrdila da je pred njom pao na kolena.
Dok su je u Evropi čekale velike dvorane, ona je istovremeno pevala i u najudaljenijim delovima Jugoslavije. Govorila je da je namerno odlazila u krajeve koje su drugi izvođači zaobilazili, jer je želela da umetnost donese publici koja velike zvezde gotovo nikada nije imala priliku da vidi.
U jednom trenutku više nije nastupala kao Olivera Vučo ili Olivera Šakić. Umetničko ime Olivera Katarina uzela je po majci, čije je ime na taj način zadržala uz svoje.
Brak, majčinstvo i nesreća koja je promenila porodicu
Miladina Šakića upoznala je 1969. godine. Bio je visoki beogradski funkcioner, a Olivera ga je opisivala kao čoveka uz kojeg se ostvarila kao supruga i majka. Dobili su sina Maneta, koji je kasnije postao akademski slikar.
Kada je Mane imao sedam meseci, Šakić je doživeo tešku saobraćajnu nesreću na službenom putu. U automobilu je bio i tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić. Obojica su preživela, ali je Šakić zadobio teške povrede i nikada se potpuno nije oporavio. Preminuo je od posledica narušenog zdravlja 14 godina kasnije, kada je njihov sin bio tinejdžer.
Olivera je ostala sama sa sinom, u periodu kada je njena karijera već počela da nestaje iz javnosti.
Tito, Jovanka i tvrdnja o trovanju na Tari
Olivera Katarina je u intervjuima i autobiografskim sećanjima opisivala i nekoliko susreta sa Josipom Brozom Titom. Prema njenoj priči, prvi put ga je upoznala dok je snimala „Nišku Banju“. Tvrdila je da je Tito ušao u studio, preuzeo kameru od snimatelja i sam je snimao. Drugi susret vezivala je za doček Nove godine, na kojem je bila sa suprugom Miladinom Šakićem. Tada im je, kako je pričala, prišao Milan Vukos i preneo da Tito želi da mu peva.
Govorila je da je Tito dobro reagovao na njene nastupe i da mu se dopadala kao pojava. U jednom takvom trenutku, tvrdila je, čula je Jovanku Broz kako mu, gurajući ga, govori: „Evo ti je.“ Olivera je to kasnije tumačila kao znak Jovankine ljubomore.
Najneprijatniji susret dogodio se, prema njenim rečima, kada je pozvana da peva Titu na Tari. Govorila je da poziv nije želela da prihvati, ali da nije htela da odbijanjem ugrozi supruga. Po dolasku su je, tvrdila je, ispitivali pripadnici različitih bezbednosnih službi, dok je od ranog jutra vežbala sa trubačima sve dok nije promukla. Kada se Tito pojavio, orkestar nije bio na mestu, a ljudi iz njegovog okruženja su joj izdavali protivrečna naređenja i grubo se ophodili prema njoj.
Olivera Katarina je kasnije iznela i najtežu tvrdnju: da je tokom tog boravka bila otrovana.
„Dali su mi nešto od čega sam dobila rane u ustima. Grlo, usta, sve je to bilo u ranama. Hranili su me kap po kap. Ne znam ko me je tačno otrovao“, govorila je.
Trideset godina bez scene
Najmračniji deo njene biografije nikada nije do kraja razjašnjen.
Olivera Katarina tvrdila je da je decenijama bila politički skrajnuta, da nije dobijala uloge i koncerte i da joj niko nikada nije saopštio da postoji formalna zabrana. .
„Vlast nas je ‘sahranila žive’“, rekla je 2008. godine, govoreći o godinama posle nesreće supruga.
Tvrdila je da im je više puta provaljivano u stan i da je ostajala bez ponuda za rad.
Uzroci njenog sklanjanja ostali su predmet nagađanja. Pominjani su politički odnosi njenog supruga, prekid veze sa Ratkom Draževićem, sukobi unutar filmske industrije i njen temperament. Nijedna od tih verzija nije potvrđena kao jedino objašnjenje.
Ono što je sama svedočila bilo je mnogo konkretnije: da je živela prodajući slike, nameštaj, a zatim i stan. Posle bombardovanja 1999. sinu je omogućila da ode u Španiju, dok je ona ostala u iznajmljenoj garsonjeri u Beogradu, sa malom penzijom.
Petog oktobra 2000. izašla je na balkon Skupštine grada i zapevala „Alaj mi je večeras po volji“. Verovala je da će politička promena doneti i njen povratak. Velike ponude, međutim, nisu stigle odmah.
Povratak žene koju je publika čekala
Na film se vratila ulogom Velike Boginje u „Čarlstonu za Ognjenku“ Uroša Stojanovića. Sarađivala je i sa Marinom Abramović na projektu „Balkan Erotic Epic“. Godine 2008, posle više od tri decenije odsustva, održala je veliki solistički koncert u Sava centru.
Na scenu se vratila sa glasom koji je nosio sve ono što se u međuvremenu dogodilo. Pred koncert je govorila da sada peva bolje jer iz nje pevaju i njene rane.
Godine 2017. „Skupljači perja“ prikazani su u programu „Kan klasik“, pola veka nakon prvog uspeha. Olivera Katarina ponovo je izašla pred kansku publiku i izvela „Đelem, đelem“, ovoga puta kao poslednja živa velika zvezda filma čijih autora i većine glavnih glumaca više nije bilo.
Iste godine dobila je Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti. Pred publikom je rekla da je dugo bila zaboravljena, a da joj se tada činilo kao da se Srbija iznenada probudila i ponovo je zagrlila.
Naredne godine, sa 78 godina, ponovo je održala koncert u nekadašnjem Domu sindikata. Govorila je da joj je glas ostao sačuvan i da je dovoljno hrabra da ponovo izađe pred publiku.
Olivera Katarina živela je dovoljno dugo da vidi kako se filmovi vraćaju iz arhiva, kako pesme pronalaze nove slušaoce i kako publika ponovo otkriva umetnicu koju su institucije godinama držale na margini.
Još kao devojčica birala je scenu umesto života koji su joj drugi namenili. Decenijama kasnije, posle Kana, „Olimpije“ i velikih filmskih uloga, ponovo je morala da se bori za mesto pred publikom. Upravo taj raskorak između svetskog uspeha i dugog odsustva sa domaće scene obeležio je njenu biografiju.
Između ruševina Brankovog mosta i crvenog tepiha u Kanu stala je čitava jedna epoha. Olivera Katarina bila je njena zvezda, ali i dokaz koliko brzo jedna zemlja može da zaboravi sopstvene umetnike, sve dok je publika ne podseti da ih nikada nije sasvim prestala čekati.
Još uvek nema komentara.