Lokalni izbori u Smederevskoj Palanci: između nade, straha i pritiska
U Smederevskoj Palanci predstojeći izbori 29. marta ne dolaze uz uobičajenu buku kampanje, već uz nešto tiše i dublje, atmosferu koja više liči na lagano ključanje nego na političko nadmetanje.
Između nade, straha i pritisaka, Palanka danas deluje kao Srbija u malom ili je možda Srbija jedna velika Palanka, sa svim svojim protivrečnostima, očekivanjima i prećutnim pravilima.
„Očekujem sve najbolje… biće kako je bilo do sad, daj Bože da bude bolje“, kaže jedan od građana, gotovo rezignirano, u rečenici koja zvuči kao refren političke svakodnevice, nada koja traje, ali se ne rasplamsava.
Na trenutak, razgovori na ulici dobijaju gotovo književni ton, kao da ih je zapisivao sam Sterija, stariji prolaznici zastaju, odmeravaju reči, govore oprezno, ali ne bez stava, dok odgovaraju na pitanja novinarke koja je, kako kažu, „došla sa blokaderskih medija“.
„Mnogo ima prigovora na rad predsednika opštine, ali ja se nadam pobedi… lično sam rekla Vučiću, ako izbori ne budu prošli kako valja, bićeš ti kriv“, navodi jedna Palančanka sa crvenim šeširom, u rečenici koja istovremeno nosi i prigovor i lojalnost, kritiku koja ne menja izbor.
Iza usputnih šala i dobacivanja o tome „šta sve može da se popravi“, nazire se ozbiljnija slika, duboko podeljena zajednica u kojoj politika sve manje liči na javni dijalog, a sve više na tihu procenu ličnih rizika.
Predstavnici liste „Mladi za Palanku – sami protiv svih“ tvrde da ovakva atmosfera nije viđena ranije. Kažu „naelektrisana“, ali i obeležena strahom.
Prema rečima Zorana Maričića, jednog od kandidata na listi „Mladi za Palanku – sami protiv svih“, pritisci su postali deo svakodnevice od, kako tvrdi, gubitka posla zbog političkog angažmana, do poziva i „dobronamernih saveta“ da se ne istupa javno.
„Imamo studente čiji roditelji rade u državnim institucijama, kriju se, ne smeju da se pojave“, kaže Maričić, dodajući da se ljudima sugeriše da „iza paravana glasaju kako hoće, ali da se ne eksponiraju“.
U takvom ambijentu, i asfalt dobija političko značenje, u nekim se opštinama obećava asfalt posle izbora, negde uoči, a u Palanci neracionalno trošenje i loše izvedeni radovi ulice koja se završi pa ponovo raskopa, kao metafora sistema koji stalno nešto popravlja, ali retko dovršava.
Izbori se tako, ne vode samo oko programa i obećanja, već oko kontrole, uticaja i kako mnogi kažu straha.
U Palanci dve slike jedna u kojoj se i dalje veruje da „može biti bolje“, i druga, u kojoj deo građana smatra da za to nema uslova bez ozbiljnijih promena.
Između te dve slike ostaje najbrojnija grupa oni koji ćute, posmatraju i čekaju 29. mart. U toj tišini možda se krije i najtačniji odgovor na pitanje kakva je zaista predizborna atmosfera, ne ona koja se izgovara, već ona koja se naslućuje.
Čeka se 30. mart.
Pogledate prilog:
Vec u drugoj recenici u tekstu indirektno, ali ocigledno ste uvredili sve stanovnike Palanke, a onda ocekujete da podrze vas koji vredjate. Da li radite za sebe ili protiv sebe je pravo pitanje posle ovakvih tekstova.