Politička kultura ili politička amnezija Milana Antonijevića
Postoji jedna zanimljiva politička pojava u Srbiji, kako videti izbore, a ne videti sve što ih prati. U toj disciplini ovih dana posebno se istakao Milan Antonijević, čovek koji je od borca za ljudska prava stigao do funkcije poverenika za ravnopravnost, uz otvoreno negodovanje dela civilnog društva.
Njegova analiza lokalnih izbora zvuči kao školski primer političkog balansa, Ima poverenja, ali ima i problema, ima izlaznosti, ali i tenzija, ima demokratije, ali, eto i poneki incident.
„Visoka izlaznost pokazuje poverenje u izborni proces“, kaže Antonijević. I tu već dolazimo do prve pukotine. Jer, ako je izlaznost dokaz poverenja, šta su onda snimci pritisaka, batinaša, ucenjenih zaposlenih i kupovine glasova o kojima govore drugi akteri? Da li su to statističke greške ili nuspojave demokratije na balkanski način?
Antonijević, doduše, priznaje da je bilo „pritisaka, incidenata i oštre retorike“ i da to zahteva promenu političke kulture. Ali ta formulacija zvuči kao da govorimo o bučnoj sednici skupštine stanara, a ne o izborima u kojima su, prema brojnim izveštajima, učestvovali i batinaši i ucene i kampanja „od vrata do vrata“ koja više liči na kontrolu nego na komunikaciju. Tipa, problemi postoje, ali nisu baš dovoljno važni da bi pokvarili opšti utisak.
Poverenik kaže da treba analizirati da li su građani „na ravnopravan način mogli pristupati biralištima“.
To je tačno pitanje. Ali je problem što u Srbiji odgovori na ta pitanja već godinama postoje, samo se uporno ignorišu. Institucija čiji je posao da vidi nejednakost je bar na jedno oko potpuno slepa.
Antonijevićeve ocene se svode na dve kratke rečenice: Ima poverenja u proces i Ima problema koje treba analizirati. Između te dve rečenice staje cela Srbija.
„Poverenje“ se meri procentima izlaznosti, a „problemi“ se minimalizuju, bez obzira na velike, javno zabeležene, pritiske, incidente, targetiranja.
U zemlji u kojoj izbori sve više liče na test izdržljivosti, a sve manje na slobodan izbor, očekivalo bi se da institucije govore glasnije od politike. Kod nas često važi obrnuto, što je buka veća, institucije su tiše.
Zato danas imamo situaciju u kojoj se nasilje naziva „incidentima“, pritisci „izazovima“, a izbori „dokazom poverenja“.
Nije samo problem ono što se dešava na terenu, problem je i način na koji se o tome govori.
Istina se spinuje i izvrče i na kraju postaje nevažna, važno je ono što vlast i mediji, znamo kakvi i koji, saopštavaju. Po sto puta da biste u njih poverovali. E, zbog svega toga postoji POVERENIK. Posao mu je da štiti instinu i ravnopravnost.
A ne da podržava bajke koje predugo traju. Mada su braća Grim jasno naglašavala da su u pitanju bajke. Za razliku od neke druge braće koji ih proizvode kao jedinu istinu.
A Milan, izgleda, ne razlikuje žanrove.
Nije to ni politicka kultura ni politicka amnezija. Radi se o oportunizmu ili prosto receno o politickoj prostituciji.
На жалост, Милан Антонијевић није једину у том приступу. По томе, осим наведеног Милана, предњаче ЕУ, САД, домаћи лобисти, за САД рецимо.
Куд они, туда и мали Милан.