Postoje navijači. Postoje aktivisti. Postoje simpatizeri. Postoji i ono što je Aleksandar Vučić usavršavao još od Slobina vakta na ovim prostorima. Organizovana spontana podrška.
To su oni ljudi koji se sasvim slučajno pojave gde god da predsednik dođe. Niko ih nije zvao, niko ih nije organizovao, niko ih ne plaća, niko ih ne vozi autobusima, kombijima ili avionima. Oni jednostavno osete poriv i zov duše kao selice koje instinktivno znaju kada je vreme za migraciju.
Tako su, sasvim spontano, pre neki dan njih devedesetak rešili da posete Tivat. Istim avionom. Istog dana. U trenutku kada tamo dolazi Aleksandar Vučić. Da vide more. Da prodišu i oporave napaćena pluća, jer ko zna koliko su puta sebi prsnuli biber sprej u facu. Slučajno, ne znajući tačno gde je rupica iz koje pršće.
Problem je samo što Crnogorci očigledno nisu dovoljno upoznati sa fenomenom spontane organizovanosti srpskih naprednjaka.
Njima je nekako bilo sumnjivo što se u avionu nalazi poveća grupa muškaraca od kojih su neki poznati policiji, neki poznati navijačkim tribinama, a neki poznati javnosti još od vremena kada su studenti učili da gravitacija nije jedina sila koja može da vas obori na zemlju.
Pa su uradili nešto krajnje nediplomatsko. Vratili su avion.
I tu počinje prava komedija. Nije problem što vam vrate skoro ceo avion. Teže je objasniti zašto je avion uopšte poleteo.
Tokom celog dana režimski mediji rešavali su taj problem na najjednostavniji način.
Pravili su se mrtvi. Vest nije postojala. Nije bilo aviona. Nije bilo Tivta. Nije bilo putnika. Nije bilo ničega.
Da je tog dana ona nesrećna čiopica sletela na Terazijsku česmu, imala bi veće su šanse da stigne u udarne režimske vesti.
A onda su tokom večeri stigla upozorenja. BIA navodno upozorava predsednika da mu preti opasnost.
Tabloidi nariču. Analitičari strepe.
Političari vladajućih se opraštaju od predsednika kao da kreće na ekspediciju preko Hindukuša.
Ana Brnabić plačnim tonom objašnjava svoju ozbiljnu zabrinutost za predsednikov život:: „Pokušavam da ga ubedim da ne ide, ali on ne želi ni da čuje. Važnija mu je Srbija.“
Urednici tabloida čitaju poruke gledalaca koje se svode na jednu: „Ako baš morate da idete, spremni smo da telima branimo svaki vaš korak.“
Još je falilo da neko predloži da se oko njega napravi živi zid od ministara i vernih mu „novinara“.
U roku od nekoliko sati tema više nije bila: „Zašto je Crna Gora vratila avion pun sumnjivih likova?“
Tema čudnom psihološkom i gramatičko-književnom nepostojećom inverzijom prelazi u upitno-zgranuti oblik:
„Da li će Vučić preživeti put do Tivta?“
Dobra, stara spin škola.
Kad te uhvate sa avionom, pričaj o atentatu.
Kad te pitaju za putnike, pričaj o mafiji.
Kad te pitaju ko su ljudi, pričaj o ugroženom državniku.
I taman kad je priča počela da se raspada, na scenu stupa vrhovni urednik režimske estrade, Dragan J. Vučićević.
Njegova prva verzija događaja bila je da su iz aviona vraćeni žene i deca.
Kad su se pojavile fotografije na kojima se vide uglavnom muškarci građeni kao da su krenuli na prvenstvo Balkana u disciplinama „obezbeđenje“, „kontramiting“ i „slučajni prolaznik“, usledila je nova verzija.
To su sportisti.
Kad su krenula pitanja kakvi su to sportisti sa pozamašnim dosijeima, stigla je i treća verzija.
Dobro, možda ima poneki. Možda dvojica. Možda trojica.
A onda i istorijska rečenica:
„Ja imam nekoliko krivičnih prijava. Je l’ to znači da sam kriminalac?“
Po toj logici ni Al Kapone nije bio kriminalac nego poreski obveznik sa komplikovanom biografijom.
Najzanimljivije u celoj priči nije ni avion. Nije ni Tivat.
Nije čak ni činjenica da su među putnicima prepoznata lica koja se redovno pojavljuju gde god vlast proceni da demokratija treba da dobije malo fizičke podrške.
Najzanimljivije je što vlast više ni ne pokušava da smisli uverljivu priču.
Računa na nešto mnogo efikasnije. Na kratko pamćenje.
U Srbiji skandal traje dok ne stigne novi skandal.
Avion traje do večernjeg dnevnika.
Posle toga kreću atentati, zavere, mafija, državni udari, regionalne sile mraka i ostali specijalni efekti.
Tako smo za manje od 24 sata od pitanja:
„Ko su ljudi koje su Crnogorci vratili?“
Stigli do pitanja:
„Ko će zaštititi predsednika?“
A odgovor se, izgleda, sam nameće.
Možda onih 87 putnika. Da ih nisu vratili sa granice. I zato sad strepimo. Živi nismo.
Proleće je, a ja i dalje živim u Srbiji
01. jun 2026.
Čija je srpska policija?
03. jun 2026.
Još uvek nema komentara.