Trideset jednu godinu posle pada Srebrenice, Srbija i dalje stoji na pola puta između formalnog priznanja činjenica i politički organizovanog bekstva od njihovog značenja. Zvanični Beograd prihvata da se u julu 1995. dogodio „strašan zločin“, izražava pijetet prema žrtvama i povremeno poziva na pomirenje. Ali kada treba izgovoriti reč kojom su taj zločin označili međunarodni sudovi – genocid – počinju semantičke akrobacije, diplomatske kampanje, nacionalno okupljanje oko zastave i obavezno prebrojavanje srpskih žrtava.
Kao da jedna grobnica može da poništi drugu. Kao da ubijeni Srbin predstavlja opravdanje za ubijenog Bošnjaka. Kao da se zločini poništavaju prostim sabiranjem i oduzimanjem mrtvih.
Ne poništavaju se. Svaka žrtva ima ime, život koji joj je oduzet i porodicu kojoj je ostavljena praznina. Zločini nad Srbima u Podrinju jesu zločini i moraju se istraživati, pamtiti i kažnjavati. Ali oni nisu pravno, moralno ni ljudski opravdanje za organizovano zarobljavanje i ubijanje bošnjačkih muškaraca i dečaka nakon pada Srebrenice.
Najvažnije pitanje nije da li je ubijeno osam hiljada ljudi, osam stotina ili osam. Dovoljan je i da je jedan čovek ubijen samo zato što pripada drugom narodu da bi društvo moralo da zastane, pogleda šta je učinjeno i izgovori da se tako nešto nikada više ne sme dogoditi.
U Srebrenici, međutim, nije ubijen jedan čovek.
Od „zaštićene zone“ do masovnih grobnica
Rat u Bosni i Hercegovini počeo je 1992. godine, u procesu raspada Jugoslavije i stvaranja teritorija sa što homogenijim etničkim stanovništvom. Istočna Bosna postala je jedno od ključnih područja progona, ubistava, logora, silovanja i prisilnog proterivanja nesrpskog stanovništva.
Srebrenica je tokom rata postala utočište za desetine hiljada Bošnjaka proteranih iz okolnih mesta. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija proglasio ju je 1993. godine „zaštićenom zonom“, koja je trebalo da bude bezbedna od oružanih napada. U enklavi su se nalazili pripadnici holandskog bataljona UN, malobrojni, slabo opremljeni i bez političke volje međunarodne zajednice da zaista spreči napad.
Snage Vojske Republike Srpske, pod komandom generala Ratka Mladića, ušle su u Srebrenicu 11. jula 1995. godine. Pred televizijskim kamerama Mladić je govorio da je došlo vreme za „osvetu Turcima“, čime je vojnu operaciju smestio u otvoreno etnički i osvetnički kontekst.
U danima koji su usledili, žene, deca i stariji prisilno su odvoženi iz enklave, dok su muškarci i dečaci odvajani, zarobljavani i odvođeni na mesta pogubljenja. Hiljade ljudi koji su kroz šume pokušavali da se probiju do teritorije pod kontrolom Armije Bosne i Hercegovine zarobljene su ili ubijene.
Egzekucije su sprovođene na više lokacija, u skladištima, školama, domovima kulture, na livadama i poljoprivrednim imanjima. Zarobljenici su dovođeni autobusima, vezivanih ruku, postrojavani i streljani. Tela su potom zakopavana u masovne grobnice.
Kasnije su, u pokušaju prikrivanja tragova, primarne grobnice otvarane teškom mehanizacijom, a posmrtni ostaci premeštani u sekundarne i tercijarne grobnice. Zbog toga su delovi tela iste osobe pronalaženi na različitim lokacijama, udaljenim kilometrima. Identifikacije se obavljaju analizom DNK, a ostaci žrtava sahranjuju se u Potočarima i više od tri decenije kasnije.
U Memorijalnom centru nalazi se 8.372 imena žrtava. Međunarodni sudovi utvrdili su da je ubijeno više od 8.000 bošnjačkih muškaraca i dečaka, dok je više od 20.000 žena, dece i starijih prisilno proterano.
Genocid nije politička etiketa već pravna kvalifikacija
U Srbiji se reč „genocid“ često predstavlja kao politička uvreda namenjena srpskom narodu. Genocid nije pridev koji se proizvoljno dodeljuje narodima. To je precizno definisano krivično delo koje podrazumeva nameru da se potpuno ili delimično uništi određena nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa.
Presude međunarodnih sudova utvrdile su da je u Srebrenici postojala namera da se uništi značajan deo bošnjačke zajednice istočne Bosne ubijanjem muškaraca i dečaka i prisilnim uklanjanjem ostatka stanovništva, čime je onemogućen opstanak te zajednice na tom području.
Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju prvi put je pravosnažno utvrdio da je u Srebrenici počinjen genocid u predmetu protiv generala VRS Radislava Krstića. Ta kvalifikacija kasnije je potvrđena u nizu drugih presuda, uključujući postupke protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića.
Međunarodni sud pravde je 2007. godine takođe zaključio da je u Srebrenici počinjen genocid. Sud nije utvrdio da je Srbija kao država neposredno izvršila genocid niti da je pravno odgovorna za saučesništvo, ali jeste presudio da je prekršila obavezu da genocid spreči i da nije učinila dovoljno da kazni počinioce, posebno Ratka Mladića.
Ta razlika je važna. Presude ne proglašavaju srpski narod genocidnim. Kolektivna krivica nije ustanovljena niti je bila predmet sudskog postupka. Utvrđivana je odgovornost konkretnih ljudi, vojnih i političkih struktura, kao i obaveze države.
Upravo zato je kampanja vlasti u Srbiji protiv Rezolucije Generalne skupštine UN iz 2024. godine bila zasnovana na zameni teza. Rezolucijom je 11. jul proglašen Međunarodnim danom sećanja i obeležavanja genocida u Srebrenici, osuđeni su poricanje genocida i veličanje osuđenih ratnih zločinaca, ali u dokumentu nema ni tvrdnje da su Srbi „genocidan narod“, ni poziva na kolektivnu odgovornost.
Rezolucija je usvojena sa 84 glasa za, 19 protiv i 68 uzdržanih.
Ipak, vlast je građanima Srbije predstavila glasanje kao sudnji dan za naciju. Aleksandar Vučić je u sali Ujedinjenih nacija sedeo ogrnut zastavom, a u Srbiji su postavljeni bilbordi sa porukom „Mi nismo genocidan narod“. Narodu je ponuđena odbrana od optužbe koju niko nije izneo.
Tako je rasprava o žrtvama preusmerena na Vučića, Srbiju i navodnu svetsku zaveru. Umesto pitanja šta se dogodilo ubijenima, glavno pitanje postalo je kako se predsednik osećao dok je glasano.
Ratko Mladić: Od osuđenika do nacionalnog simbola
Ratko Mladić bio je komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske od maja 1992. do najmanje novembra 1996. godine. Haški tribunal ga je 2017. osudio na doživotni zatvor zbog genocida u Srebrenici, progona, istrebljenja, ubistava, deportacija, prisilnog premeštanja, terorisanja stanovništva Sarajeva, protivpravnih napada na civile i uzimanja pripadnika UN za taoce.
Žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove je 2021. godine potvrdilo presudu i kaznu doživotnog zatvora.
U aprilu 2026. njegova odbrana zatražila je privremeno ili prevremeno puštanje na slobodu zbog zdravstvenog stanja. Zahtev je odbijen. Istovremeno je Ministarstvo pravde Srbije javno stalo u zaštitu njegovih prava, poručujući da „humanitarni principi moraju biti jednaki za sve“.
Naravno da svaki zatvorenik ima pravo na lečenje i ljudsko dostojanstvo. Civilizovano društvo se upravo po tome razlikuje od počinilaca zločina, ne uskraćuje prava ni onome ko ih je drugima oduzimao.
Problem nastaje kada država pokaže više institucionalne brige za osuđenog komandanta nego za žrtve zločina zbog kojih je osuđen. Kada se njegovo zdravstveno stanje tretira kao nacionalno pitanje, dok se njegova presuda prećutkuje ili relativizuje. Kada se murali sa njegovim likom štite, a oni koji pokušavaju da ih uklone privode ili sprečavaju.
Tada humanost prestaje da bude princip i postaje političko sredstvo rehabilitacije.
Mladić se ne predstavlja kao pravosnažno osuđeni ratni zločinac, nego kao bolesni srpski general koga nepravedni svet drži u tamnici. Njegove žrtve ponovo nestaju, ovog puta ne u masovnim grobnicama, već iz javnog govora.
Srbija između deklaracije i poricanja
Skupština Srbije usvaja 2010. godine Deklaraciju kojom osuđuje zločin u Srebrenici „na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde“ i izvinjava se porodicama žrtava zato što nije učinjeno sve da tragedija bude sprečena.
Međutim, reč „genocid“ izostavljena je iz dokumenta. Tako je Srbija prihvatila presudu, ali ne i njen najvažniji termin. Priznala je zločin, ali je pokušala da zadrži pravo da sama određuje kako će ga zvati.
Ta formula ostala je osnova državne politike. Priznati dovoljno da se ne može govoriti o potpunom poricanju, ali nikada toliko da se ugrozi nacionalistički mit o Srbima isključivo kao žrtvama istorije.
Aleksandar Vučić je 2015. godine otišao u Potočare, gde je napadnut kamenicama. Bio je to nedopustiv incident koji je morao biti istražen, a počinioci procesuirani. Međutim, provladini mediji su taj napad tokom narednih godina pretvorili u centralni događaj vezan za Srebrenicu.
U njihovoj interpretaciji, priča više nije počinjala hiljadama pogubljenih ljudi, već napadom na Vučića. Komemoracija genocida pretvorena je u godišnjicu njegove ugroženosti, a Potočari iz mesta sećanja na žrtve u dokaz navodne trajne mržnje prema Srbima.
Prorežimski mediji koriste nekoliko stalnih metoda relativizacije, osporavanje ili umanjivanje broja ubijenih, insistiranje na zločinima Nasera Orića i jedinica Armije BiH, predstavljanje presuda kao antisrpskih, davanje prostora osuđenim ratnim zločincima i pretvaranje svake komemoracije u napad na Srbiju.
Analiza medija pokazuje da su Informer, Hepi i drugi provladini tabloidi godinama koristili upravo obrazac „šta su radili drugi“, uz naslove o navodnim „lažima o Srebrenici“, zaverama protiv Srbije i pokušajima da se Srbi proglase genocidnim narodom.
To nije samo loše novinarstvo. To je proizvodnja poželjne verzije prošlosti.
Srpske žrtve nisu alibi
U selima oko Srebrenice, Bratunca i Skelana tokom rata počinjeni su teški zločini nad srpskim civilima i zarobljenicima. Mnogi ljudi su ubijeni, kuće spaljene, a porodice zauvek uništene. Te žrtve zaslužuju istinu, pravdu i dostojanstveno sećanje.
Ali poštovanje srpskih žrtava ne zahteva poricanje bošnjačkih. Naprotiv.
Ko iskreno poštuje srpsku majku kojoj je ubijen sin, mora razumeti i bošnjačku majku kojoj su ubijeni sin, muž, brat i otac. Ko zahteva pravdu za zločin nad Srbima, ne može istovremeno opravdavati ili umanjivati zločin nad Bošnjacima.
Zločini Nasera Orića ne čine Ratka Mladića nevinim. Ni presuda Ratku Mladiću ne oslobađa odgovornosti bilo koga ko je ubijao Srbe. Krivična odgovornost je individualna. Žrtve se ne smeju koristiti kao municija u nacionalnim obračunima.
Upravo u tome je suština relativizacije: tuđa žrtva se ne priznaje kao čovek, već se koristi kao protivteža našoj. Nije važno šta joj se dogodilo, nego da li njen broj kvari našu nacionalnu računicu.
A mrtvi nisu statistički argument.
Region bez zajedničkog sećanja
Odnos prema Srebrenici i danas deli Bosnu i Hercegovinu. Dok se u Federaciji BiH 11. jul obeležava kao dan sećanja na genocid, političko rukovodstvo Republike Srpske osporava kvalifikaciju genocida i promoviše sopstvene komisije i interpretacije događaja.
Ni 2026. nije postignuta saglasnost da 11. jul bude dan žalosti na teritoriji cele Bosne i Hercegovine. Predstavnici iz Republike Srpske takvu odluku nisu podržali.
Crna Gora je 2021. usvojila Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, dok Hrvatska, Slovenija, Severna Makedonija, Kosovo i druge zemlje regiona zvanično obeležavaju godišnjicu ili prihvataju sudsku kvalifikaciju genocida. Ipak, ni u drugim državama bivše Jugoslavije suočavanje sa sopstvenim zločinima nije potpuno. Nacionalizam u regionu opstaje na istom mehanizmu: veličanju svojih žrtava, prećutkivanju tuđih i heroizaciji „naših“ osuđenika.
Evropska unija, Ujedinjene nacije i Savet Evrope dosledno koriste termin genocid, pozivaju na prihvatanje presuda i upozoravaju da poricanje i veličanje ratnih zločinaca nisu spojivi sa evropskim vrednostima. Povodom 31. godišnjice, zvaničnice EU Kaja Kalas i Marta Kos poručile su da u Evropi nema mesta za poricanje genocida, istorijski revizionizam i veličanje ratnih zločinaca.
To nije zahtev da Srbija prihvati kolektivnu krivicu. To je zahtev da prihvati činjenice.
Priznanje nije izdaja Srbije
Najveća manipulacija vlasti i provladinih medija jeste tvrdnja da priznanje genocida predstavlja optužbu protiv svih Srba. Upravo je suprotno.
Prihvatanje presuda oslobađa narod kolektivne krivice jer odgovornost vraća tamo gde pripada, konkretnim počiniocima, komandantima, političkim strukturama i institucijama koje nisu sprečile zločin ili su pomagale njegovo prikrivanje.
Narod se ne brani poricanjem zločina. Tako se brane počinioci i politike koje su do zločina dovele.
Srbija bi pokazala snagu kada bi jasno rekla da su u Srebrenici jedinice Vojske Republike Srpske počinile genocid, da su Ratko Mladić i drugi osuđeni na osnovu dokaza, da zločini nad Srbima moraju biti kažnjeni, ali da ne mogu služiti kao opravdanje za zločine nad Bošnjacima.
Pokazala bi zrelost kada bi 11. jul bio dan pijeteta, a ne još jedna prilika za propagandnu mobilizaciju.
Pokazala bi poštovanje prema sopstvenim građanima kada ih više ne bi ubeđivala da je svet protiv njih samo zato što od njihove države traži da masovno ubijanje nazove imenom koje su mu dali sudovi.
Zločin počinje mnogo pre ubistva
Genocid ne počinje kada se otvori vatra. Počinje mnogo ranije, kada ljudi prestanu da budu komšije i postanu „oni“, kada se čitava etnička ili verska grupa proglasi opasnošću, kada se mržnja pretvori u patriotizam, a zločinci u zaštitnike naroda.
Počinje kada mediji godinama uče javnost da su tuđe žrtve sumnjive, a naši počinioci heroji. Počinje kada se za masovno ubistvo uvek pronađe neko „ali“. Da, ali šta su oni nama radili. Da, ali broj nije tačan. Da, ali nije genocid. Da, ali sud je antisrpski. Da, ali Vučića su gađali kamenjem.
Iza svakog tog „ali“ stoji pokušaj da se između zločina i osude postavi dovoljno magle da se više ne vidi ko je bio žrtva, a ko počinilac.
Trideset jednu godinu posle Srebrenice, tela još nisu sva pronađena, porodice još sahranjuju nekoliko kostiju svojih najbližih, a Srbija još pregovara sa jednom rečju.
Istorija ne zavisi od toga da li će je vlast u Beogradu izgovoriti. Presude postoje. Grobnice postoje. DNK nalazi postoje. Imena postoje.
Srebrenica nije pitanje toga da li je srpski narod dobar ili loš. Narodi nisu ni nevini ni krivi. Ljudi, vojske, vlasti i ideologije mogu biti odgovorni.
Srebrenica je pitanje da li smo sposobni da u ubijenom čoveku prvo vidimo čoveka, a tek potom njegovo ime, veru i naciju.
Nije presudno da li je ubijeno osam hiljada ljudi ili jedan. Ako je čovek ubijen samo zato što je Bošnjak, Srbin, Hrvat, Albanac, Jevrejin, Rom ili bilo šta drugo, zlo je već počinjeno.
A društvo koje to zlo umanjuje, opravdava ili preimenuje ne čuva svoj narod.
Ono samo čuva mogućnost da se isto zlo ponovi.
Još uvek nema komentara.