Policija i tužilaštvo u Srbiji, može biti, rade vodeći se po nekakvoj polutajnoj excel tabeli. U prvoj koloni piše šta ste uradili. U drugoj, kome pripadate. Ta druga je, mnogo važnija, takoreći presudna.
Prva kolona obično sadrži da si nekoga pregazio, tukao, zastrašivao, da ti je dosije debeo kao Tolstojev „Rat i mir“. Nebitno, ako si na „pravoj“ strani.
Studenta koji protestuje sistem vidi odlično. Katarakta ga muči samo u slučaju huligana koji brane vlast.
Stanovnik Ćacilenda, nehigijenskog naselja iz parka kod predsedništva, u kom su novinari dokumentovali prisustvo ljudi sa kriminalnim dosijeima i nasilnom prošlošću, nema mnogo razloga za nervozu. Nema spektakularnih hapšenja, nema vanrednih konferencija za medije, nema dramatičnih obraćanja o obračunu sa kriminalom. Tu je država opuštena. Kao da je u pitanju neki socijalni eksperiment rehabilitacije kriminalaca. Posete su dozvoljene, čak i poželjne, ako imaš neku funkciju, mada može i bilo koji SNS entuzijasta. Ostali samo sa dozvolom vlasti. Da ne ugroze stanare.
Kod studentskih protesta država naglo dobija reflekse olimpijskog šampiona u brzini hapšenja i osuda. Tu ne postoje pretpostavke nevinosti. Čim si tu, kriv si.
Andrej Tanko postaje prvi osuđeni student. Njegove kolege sa Vidovdanskog protesta mesecima prolaze kroz sudske postupke, uz ozbiljna pitanja odbrane o dokazima i korišćenju materijala pribavljenih merama tajnog nadzora. Logično, najveći bezbednosni problem Srbije je grupa studenata sa indeksima kao oružjem.
Srbija pamti snimak na kojem je studentkinja Sonja Ponjavić pregažena automobilom. Pamti ga javnost. Pamte ga studenti. Pamte ga mediji. Sud ga „razmatra“. Optuženi tvrdi da nije postojala namera. „Slučajno“ je u punoj brzini prošao kroz studentsku blokadu, izleteo na trotoar, pokosio Sonju i nosio je na haubi. Slučajno. Snimci sve dokumentuju. Ali što biste verovali svojim očima. To su stare „varalice“.
Sličan osećaj ostaje i posle brojnih napada na građane i novinare tokom protesta. Kamere snime, mediji objave, identiteti često postanu poznati, ali pravosudni epilog nekako uvek kasni. Kao da snimci vrede manje kada na njima nisu studenti, već oni koji ih napadaju.
Zato danas više nije pitanje samo ko je uhapšen, već ko nije.
Kako je moguće da se ekspresno procesuira student zbog incidenta na protestu, dok se u mnogo ozbiljnijim slučajevima javnost godinama pita gde su odgovorni?
Kako je moguće da se zbog „rušenja države“ svakodnevno izgovaraju teške optužbe, a da pravnici uporno podsećaju kako za tako ozbiljne tvrdnje moraju postojati ozbiljni dokazi?
I kako je moguće da ljudi čija se imena godinama pojavljuju uz organizovani kriminal ili nasilje mnogo češće sreću televizijske kamere nego sudnice?
Milan Radoičić je javno preuzeo odgovornost za događaje u Banjskoj. To nije studentski transparent, već njegova izjava. Pa ipak, utisak velikog dela javnosti jeste da država mnogo više energije ulaže u procesuiranje studenata nego u razjašnjavanje svih okolnosti slučajeva koji imaju daleko ozbiljnije posledice po društvo. Uostalom, sam predsednik Radoičića vidi kao heroja. A predsednička se ne poriče.
Slučaj Vidić je tek posebna priča. Proslavljenom fudbaleru su stizale pretnje po život samo zato što je poželeo, na radost svih poštovalaca fudbala, da postane predsednik FSS-a. Na kraju, ispade da je podobniji i viđeniji onaj kome je noga poslužila i za potpis. Fudbal je to, noga je glavna. I nikom ništa. Država ćuti, mada je još veća sramota muk Vidićevih kolega. Da im ne bi noga završila u ofsajdu, valjda.
Dakle, nije poenta samo u Andreju Tanku, Sonji Ponjavić ili studentima sa Vidovdanskog protesta. Reč je o poverenju u institucije.
Da se razumemo, niko ne traži da studenti budu iznad zakona. Naprotiv. Ko prekrši zakon treba da odgovara. Isto tako, zakon jednako mora da važi za čoveka sa indeksom i za čoveka sa dosijeom.
Za onoga ko nosi transparent i za onoga ko nosi bejzbol palicu. Za onoga ko zviždi i za onoga ko gazi.
Država u kojoj je politička podobnost važnija od jednakosti pred zakonom ne deli građane na krive i nevine. Deli ih na naše i njihove.
Dovoljno je znati lozinku i onda možeš šta god hoćeš. I da radiš i da pišeš. I zato ću je sad iskoristiti. Provereno radi.
“ Aco, Srbine!“
Ko ste, bre, vi?
01. jul 2026.
Još uvek nema komentara.