Profesor Mihić ostao bez posla na Filozofskom fakultetu: Moje srce je slomljeno, ali već nazirem svetlo na kraju ovog tunela
Profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vladimir Mihića u petak nije reizabran u zvanje vanrednog profesora, a razlog tome je, kako navodi, njegova podrška studentima u blokadi. Mihić je tako doživeo sudbinu koleginice Jelene Kleut, koja je pre nekoliko meseci prva ostala bez posla na Filozofskom fakultetu, jer je Senat univerziteta nije reizabrao.
Mihić je tako posle 24 godine rada na fakultetu ostao bez posla, jer se njegovi javni nastupi nisu svideli dekanu Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu Patriku Dridu, koji je uložio prigovor na njegov reizbor u zvanje.
„Danas mi je srce prepuklo na hiljadu delova. I svaki delić boleo je kao hiljadu noževa“, napisao je Mihić na društvenoj mreži Iks.
Njegovo pismo prenosimo u celosti:
„Nijedan profesor ne bi trebao da vidi svoje studente kako plaču. Nijedan student ne bi trebao da vidi svog, skoro pedeset godina starog, profesora kako plače. Ali, kada se grlo stegne u pola rečenice, i kada prvi put u 24 godine izađete iz svog fakulteta, a znate da se u njega možda nikada više nećete vratiti da održite predavanje, bol i tuga je sve što osećate.
Hvala vam svima što ste tu bol i tu tugu pretvorili u ponos, nadu i uverenje da sam fakultet ostavio u dobrim i sigurnim rukama. Ponos na moje studente i studentkinje zato što znam da su pametniji od mene, hrabriji od mene, mudriji od mene… Da sam, makar malo, probudio kod njih osećaj za pravdu i pravo.
Moje je srce slomljeno, ali će se oporaviti. Oporaviće se zbog jedne Anje, jedne Bojane, jedne Sare, jedne Ljiljane, jedne Olivere, jedne Srne, jedne Tanje, jednog Nemanje, jednog Srđana, jedne Hane, jedne Teodore, jedne Milice, jedne Natalije, jednog Alekse, jednog Luke, jedne Jovane, jedne Ivane, jedne Jane, jedne Marije i stotina njihovih koleginica i kolega.
Moje srce je slomljeno, ali već nazirem svetlo na kraju ovog tunela zahvaljujući njima i svima vama koji ste tu, za mene, danas, juče i sutra.
Moje je srce slomljeno, ali nemam prava da se samosažaljevam kada znam da njihove divne, mlade, pametne oči gledaju u mene i tuguju sa mnom.
Vi ste budućnost, vi ste Filozofski fakultet, vi ste svi moji i volim vas sve i više nego što sam sanjao da je moguće voleti nekoga van svoje porodice.
Suze će jednog dana stati, srce će jednog dana ponovo biti celo, i biće to dan kada ću ponovo ući u učionicu i videti vas ispred sebe. Biću tada najradosniji profesor na svetu i obećavam da vas nikada više neću napustiti.
Hvala vam na svemu, moja grešna duša nije vas zaslužila“.
Još uvek nema komentara.