Zašto je Crna Gora brža na putu ka Evropskoj uniji?
Crna Gora i Srbija su 2006. godine formalno razdvojile puteve, kao dva brata koja su odlučila da više ne dele isti sto, ali da i dalje žive u istoj ulici. U tom trenutku izgledalo je da obe zemlje kreću u sopstvene državne priče jedna ka manjem, bržem sistemu koji traži svoju stabilnost, druga ka većem i komplikovanijem prostoru koji nikada nije prestao da traži sam sebe.
Godinama kasnije, razlike su postale jasnije nego granice. Crna Gora je, uz sve unutrašnje lomove i političke cikluse, uspela da napravi zaokret da se politički oslobodi dugovečne dominacije Mila Đukanovića, što je u regionu doživljeno kao gotovo istorijski trenutak promene.
Srbija je, s druge strane, ušla u dugotrajan kontinuitet jednog političkog sistema koji se navodno menjao u formi, ali ne i u suštini, i u kome se i dalje sve vrti oko jednog centra moći, njegove dominacije.
I tu negde nastaje paradoks, Crna Gora, manja i institucionalno slabija, uspela je da povuče jasniji politički rez, dok Srbija, veća i naizgled ambicioznija, i dalje stoji u mestu između reforme i simulacije reforme.
Evropska unija je u tom ogledalu postala posebna vrsta testiranja strpljenja. Crna Gora je otvorila pregovore, zatvarala poglavlja i, makar na papiru, nastavila da se kreće ka članstvu. Srbija je ostala u večitoj fazi „napretka“, gde se svaki sledeći korak najavljuje kao istorijski, a svaki prethodni se ponavlja kao domaći zadatak koji nikako da se prepiše do kraja.
U tom kontekstu dolazi i nova evropska poruka, u kojoj se kroz izjave Marte Kos ponovo otvara pitanje tempa, ali i kredibiliteta proširenja.
“Mrdićevi zakoni”, kao šlag na torti žuljaju narod, a žuljaju izgleda i Evropu.
Marta Kos najavljuje ukidanje evropskih fondova namenjenih Srbiji, uz poruke o „novoj generaciji uslovljavanja“ i strožoj kontroli reformi. To znači manje poverenja, više nadzora, i sve manje prostora za diplomatsku maglu u kojoj se reforme godinama „sprovode“.
Srbija za sada samo deklarativno želi u EU, a zapravo sve što radi vlast u direktnoj je suprotnosti.
Korupcija i kriminal su „lična karta“ srpskog „puta“ ka Evropi, a to je pre svega nepravda prema građanima Srbije.
Crna Gora je otvorila sva pregovaračka poglavlja za pristup EU i većinu privremeno zatvorila, ali i napravila vidljive korake u ključnim oblastima, od veće usklađenosti pravosuđa sa evropskim standardima, preko pokretanja istraga protiv visokih funkcionera, do potpune spoljnopolitičke usklađenosti sa EU, uključujući sankcije Rusiji i članstvo u NATO savezu.
Uz to, pokazala je i političku smenjivost vlasti, što je za Brisel jedan od glavnih testova funkcionalnosti institucija. Nasuprot tome, Srbija je ostala zaglavljena u pola procesa, sa delimično otvorenim poglavljima, stalnim zamerkama na politički uticaj na pravosuđe, slabe rezultate u borbi protiv visoke korupcije i medijske slobode koje se formalno garantuju, a suštinski izbegavaju, uz dodatni problem balansiranja između EU, Rusije i Kine.
Drugim rečima, Crna Gora je, uprkos problemima, počela da ispunjava suštinske uslove i igra po pravilima, dok Srbija i dalje pregovara, igrajući paralelno na više strana što u procesu pristupanja ne deluje kao strategija, već kao odlaganje.
Put u Evropu znači prihvatanje Evropskih normi, znači slobodu medija, znači istrage o zločinima, o padu nadstrešnice, o prebijanju studenata, o maskiranim kriminalcima u policijskim uniformama, o ukidanju fakulteta, o „zvučnom topu“.
I dok Crna Gora danas dobija okvir za svoj pristupni ugovor i formalno ulazi u završnu fazu evropskog puta, Srbija i dalje pokušava da dokaže da je uopšte u istom redu čekanja. Razlika više nije samo u brzini, već u tome što jedan proces ima vidljiv kraj, a drugi sve više liči na hodanje u krug sa evropskom mapom u rukama.
Rezime je da Crna Gora, sa svim svojim turbulencijama, bar zna gde ide. Srbija i dalje pregovara o tome gde zapravo stoji, malo bismo istok, a malo i na zapad.
Istorija nije podelila uloge po veličini država, nego po sposobnosti da se izađe iz sopstvenog političkog ponavljanja. A do te lekcije Srbija još nije stigla.
Halo pravda?
18. apr 2026.
Care, care, gospodare…
08. apr 2026.
Još uvek nema komentara.