Gazimestan i Gazivode – ćutanje i kapitulacija
“Kosovo je mesto gde istorija ciklično sahranjuje samu sebe, a vladari se igraju trgujući sudbinama ljudi. Ovde se nasilje javlja u koncentričnim krugovima. Kad god jedni osvoje vlast trude se samo kako će da naude onim drugima. A ima dovoljno mesta za sve”, pričao mi je, pre četiri decenije, u porti manastira Visoki Dečani, tadašnji vladika raško-prizrenski Pavle, kasnije patrijarh Srpske pravoslavne crkve.
Kada se srpska vojska povlačila preko Kosova ka Albaniji, grupe Albanaca su napadale vojnike u zbegu. Kačaci su nakon toga etnički očistili Kosovo od Srba. Kada je probijen Solunski front, jedna divizija je krenula preko Kosova i “vratila milo za drago”. Kada su Nemci 1941. godine ušli na Kosovo, ponovo su krenuli srpski zbegovi. Nakon rata usledio je krvavi obračun sa balistima, a potom je Rankovićeva čvrsta ruka vladala Kosovom, a kada je on pao počeli su pritisci na Srbe i Crnogorce i iseljavanje. Dolazak Miloševića na vlast doneo je nove tenzije i rat koji je ubio više od 13 hiljada ljudi, u kojem je spaljeno stotine albanskih kuća… Nakon NATO bombardovanja i povlačenja srpske vojske sa Kosova, paljene su srpske kuće, etnički očišćena Metohija i skoro svi gradovi…
To su ti “koncentrični krugovi zla” o kojima je govorio vladika i patrijarh Pavle, koji se javljaju na Kosovu od Gazimestana do Gazivoda.
Danas, dok bageri, uz pratnju kosovske policije sa dugim cevima, ruše srpske vikendice na obali Gazivoda, u Beogradu odzvanja tišina i čuje se samo kako neko, negde, okretanjem lista papira, proverava da li je na dnevnom redu još jedna konferencija o „dijalogu“.
To na Gazivodama nije rušenje. To je lekcija. Ibar-Lepenac, preduzeće koje je odjednom otkrilo da mu pripada zemlja oko jezera, dolazi sa nalozima oročenim na petnaest dana. Nema sudske odluke. Opština Zubin Potok nije dala saglasnost. Vlasnici imaju ugovore sa Srbijašumama na 99 godina, imaju papire, imaju tužbe, imaju čak i ponudu da plate zakupninu. Ništa. Bager razume samo naređenje.
Od Gazimestana do Gazivoda biralo se između zemaljskog i nebeskog carstva. Danas se bira između ćutanja i još većeg ćutanja. Beograd je izabrao treću opciju – da se pravi da ne čuje. Nisu na Gazivodama pobedili Bageri iz Prištine. Pobedila je tišina iz Beograda.
Svaka porušena vikendica nosi isto pitanje: gde je država Srbija kada je njen narod u nevolji?
Onaj koji se zaklinjao: “Ne dam Gazivode”, otvarao je vidikovac na Kablaru i uplašeno koračao preko preskupe metalno-staklene konstrukcije, dok su bageri rušili kuće na obali Gazivoda. To je “ispregovarao” onda u Briselu kada se hvalio da smo pobedili 5:0. Pobede koje su kosovski Srbi proplakali.
Kancelarija za KiM je izdala saopštenje o „brutalnoj demonstraciji sile“ i „aktu bezakonja“. I to je to. Saopštenje. Papir protiv bagera. Rečenica protiv sile. Kao da se neko nada da će direktor Ibra-Lepenca Faruk Mujka, nekada istaknuti član JUL-a Mire Marković, i njegovi bageristi, kad pročitaju saopštenje, prestati da ruše.
Kosovski Srbi žive u beznađu. Tihom, prljavom, administrativnom beznađu u kojem ti neko kaže da imaš pola sata da isprazniš kuću koju si gradio dvadeset godina, a ti znaš da nemaš gde da ideš i da niko neće doći da ti pomogne. EU kaže da žali. OEBS kaže da selektivna primena zakona narušava poverenje. UNMIK kaže da prati. KFOR gleda. Euleks gleda. Svi gledaju. Niko ne zaustavlja.
Neprirodno je da niko iz Prištine nije upozorio da na Kosovu ima 325 hiljada bespravno izgrađenih kuća i da pita zašto su na spisku za rušenje samo srpske kuće. Opet oni koncentrični krugovi nasilja i osvete. Boli i to ćutanje iz Prištine. Ćutali su i Srbi kada su paljene kuće Albanca. Ume ćutanje da ubija budućnost.
Za Beograd Kosovo je postalo neprijatni rođak kojem se ne javljaš na telefon. Kad se ruše kuće, kad se ljudi iseljavaju, kad se pravi etnički inženjering pod maskom „zaštite javne imovine“ – onda se izda saopštenje.
Gazimestan je bio mesto gde se birala čast. Gazivode su mesto gde se bira da li ćeš da ćutiš ili da lažeš da nisi ćutao. I Beograd je, opet, izabrao. Ne carstvo nebesko. Ne carstvo zemaljsko. Izabrao je da okrene glavu, da ga se ne tiče.
Najlakše je pronaći krivca u Prištini. Odluke kosovskih vlasti nisu tajna. Ali, ozbiljna država prvo postavlja pitanje šta može da uradi? Zašto nismo na vreme reagovali? Da li smo iscrpeli svako pravno, diplomatsko i političko sredstvo?
Najskuplja srpska politička reč poslednjih 14 godina postala je – „nikad“. Nikada nećemo dozvoliti. Nikada nećemo odustati. Nikada nećemo priznati.
A onda dođe stvarnost i pokaže da „nikad“ traje do prvog bagera.
Dok pišem ovo, bageri verovatno još rade. Možda su već stigli do objekta za rušenje, do neke porodične kuće u kojoj živi čovek koji kaže: „Ovo je moj jedini dom.“ A u Beogradu će neko, u nekoj kancelariji, reći: „Pratimo situaciju.“ Situacija se ne prati. Situacija se živi.
Hoćemo li nastaviti da rušimo, da palimo, da proterujemo, samo da bi neko mogao da kaže da vlada? Da bi neko, na nekoj bini, mogao da podigne ruku i kaže: „Pobeda. Hoćemo li se naviknuti da gledamo snimke sina koji drži oca za rame dok im bager lomi krov? Da gledamo kako starac stoji i ćuti, a mladić mu šapuće nešto što ni sam ne veruje? I da se onda, negde, neko nasmeši i izračuna da li su to „naši“ ili su to „njihovi“?
Na ova pitanja ne odgovaraju portparoli. Na njih odgovara istorija.
Na Gazivodama se danas živi u ruševinama. Na Gazimestanu i dalje stoji spomenik onima koji su, bar jednom, znali da ćutanje nije politika, nego kapitulacija.
I to je, nažalost, cela priča.
Još uvek nema komentara.