Kad šef beogradske murije pere krvave podove mafije…
U ovoj zemlji više niko ne pada slučajno. Ni ministri, ni policajci, ni mafijaši.
Kada je pao Veselin Milić, drugo lice beogradske policije i čovek koji je godinama delovao kao da zna gde su zakopane sve tajne ovog grada, nije to bilo samo hapšenje prvog policajca. To je momenat kada je sistem pogledao sebe u ogledalu. I – nije mu se dopalo ono što vidi.
Restoran „27“ na Senjaku zvuči kao kafana iz lošeg krimi-romana tranzicione Srbije. Malo vina, malo dima… Galerija skupih satova, malo ljudi iz policije, malo ljudi iz podzemlja, i – mnogo tišine. U Beogradu su kafane odavno postale alternativne kancelarije vlasti. Tu se ne naručuju samo skupi odresci na žaru, nego i lojalnost, ćutanje i usluge.
Dakle, šef beogradske policije je pokušavao da pomiri dvojicu ljudi iz podzemlja. A onda je jedan od njih pucao u drugoga. Šef policije je potom ili učestvovao u čišćenju mesta zločina ili samo ćutao (što je isto). Dva dana niko od prisutnih (konobari, gosti, policija , mafija…) nije ni reč progovorio o pucnjavi… Omerta je kratko trajala.
Medijsku blokadu je probio “Medeni”. Ni javni servis, ni oni sa nacionalnim frekvencijama, ni agencije, već (od crnogorskih vlasti) odbegli hroničar gej-skandala u vrhu vlasti u Podgorici. Opisao je „sve što se dogodilo“ u restoranu “27” i najavio da će Veselin Milić biti uhapšen. I pogodio.
U normalnoj državi policija radi, pa mediji izveštavaju. Kod nas tabloidi prvo dobiju scenario, pa institucije odigraju epizodu. To nisu mediji, ni sistem, već prljave policijske značke. Psi laju da upozore čopor.
Mediji su posle rekonstruisali da je Veselin Milić, načelnik Policijske uprave za grad Beograd, bivši savetnik predsednika Aleksandra Vučića za „borbu protiv kriminala“, uhapšen jer je sedeo za stolom dok su pucali po Aleksandru Nešoviću Baji na Senjaku, pa lično pomagao da se tragovi sakriju, telo odvuče…i – nestane… Sa svojim obezbeđenjem, kao pravi logističar mafijaškog čišćenja. Šef beogradske murije pere krvave podove mafije…
Priča nije zanimljiva, bez detalja da je sutradan u tom restoranu ručao “najmoćniji čovek” u državi (po zakonima i Ustavu), premijer Đuro Macut. Očigledno je da je tajna o pucnjavi sakrivena od njegovog obezbeđenja, vlade i bezbednosnog aparata.
A onda je upucani nestao . I “država” je, po običaju, prvo pokušala da taj čovek nestane zajedno sa istinom.
Onaj “koji sve zna najbolje”, posle nekoliko dana ćutanja je, tonom člana ožalošćene porodice, “objasnio” da “nije tačno da je leš pronađen” i da “jake policijske snage tragaju i dalje”.
U zemlji gde jedan čovek hoće da zna sve – od cene paprike do toga ko koga ucenjuje – teško je poverovati da nije znao šta se kuva u „27“. Ako jeste znao – onda je odgovoran. Ako nije znao – onda sistem ne postoji. Oba odgovora su katastrofalna.
Veselin Milić godinama nije bio samo policajac. Bio je dekor jednog sistema u kojem se vlast održava strahom, uslugama i kontrolom. Takvi ljudi ne opstaju zato što su najbolji, već zato što znaju previše. Oni su sefovi sa kompromitujućim sadržajem. Dok ćute – vrede. Kada postanu problem – otvaraju se.
Zato je pitanje svih pitanja: ko je odlučio da Milić više nije koristan?
On nije bio običan policijski funkcioner. Bio je simbol epohe u kojoj su se granice između politike, policije, kriminalnog miljea i interesa moći često činile zamagljenim. Njegovo ime godinama se provlačilo kroz najkontroverznije događaje u Srbiji.
I ostaju pitanja: Gde je bio kada su fantomi rušili po Savamali? Gde je bio kada je Beogradom kružila priča da su kriminalci postali korisni izvođači političkih radova? Gde je bio kada su tabloidi crtali mete ljudima, kada su batinaši postajali patriote, a institucije statisti? Gde je bio kad su ulaznice u Ćacilend bile – krivične prijave.
Ćutao je.
I to ćutanje nije bilo slučajno. U Srbiji je ćutanje valuta. Ko ćuti kada treba – napreduje. Ko progovori prerano – nestaje sa scene. Policijski vrh ove zemlje godinama nije služio zakonu nego političkoj stabilnosti jednog čoveka i njegovog sistema.
U sistemu izgrađenom na strogoj kontroli lojalnosti, teško je poverovati da je čovek takvog ranga mogao da funkcioniše bez snažnih političkih veza i zaštite. Zato se u javnosti sve češće postavlja pitanje odnosa između Milića i vrha vlasti, pre svega predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Kada takav kadar padne, to obično znači da je: ili postao prevelik teret ili je unutrašnji sukob u sistemu dostigao tačku pucanja.
Jer u Srbiji se šef beogradske policije ne hapsi bez političkog migа. To nije saobraćajni prekršaj.
Godinama smo slušali kako država vodi rat protiv mafije. A onda se ispostavi da mafija, nekako, uvek sedi blizu države. Nekad u loži stadiona, nekad u restoranu, nekad u službenom automobilu. U Srbiji kriminal nikada nije bio podzemlje. Kriminal je uvek – sprat iznad.
To je lice sistema. Granice više nema. Jedan deo policije i podzemlje nisu u sprezi – oni su jedno te isto.
Pogledajte tu „profesionalnu“ policiju na delu: studente bije, juri ih, šamara, vuče po pločniku. A maskirane batinaše sa šipkama i palicama – one što kidišu na decu po Kuli, Novom Sadu i Boru – čuva, štiti, pušta. Jer batinaši su „naši“.
Ovo govori da je mafija ušla u bezbednosni sektor do srži. Ne kao neprijatelj koji se bori spolja, nego kao gazda koji sedi unutra, pije kafu i deli zadatke. Vlast koja nam godinama prodaje priču o „ratu protiv mafije“ sada ima svog čoveka uhapšenog kao pomoćnika ubici. Ko će to da spinuje?
Srbija danas liči na banana-republiku gde je policija privatna služba obezbeđenja za moćnike i klanove. A onda predsednik obeća da će doneti zakon da “policija više neće moći da čuva kriminalce”. Amaterski spin!
Institucije su mrtve. Zakon je vic. Postoje samo politički dileri moći. A narod – publika koja plaća karte i gleda predstavu propasti. Državna kriza? Ne. Ovo je država u kojoj je kriza postala ustavni poredak.
Još uvek nema komentara.