Intelektualna svojina pred zidom: Kako AI briše granicu između autorstva i eksploatacije u Srbiji
Srbija se suočava sa tihom erozijom autorskog rada, dok pravni sistem ignoriše činjenicu da je intelektualna svojina postala najranjivija roba na slobodnom tržištu. Generativni AI modeli, koji danas dominiraju u produkciji vizuelnih i tekstualnih sadržaja, ne funkcionišu u vakuumu. Oni su rezultat „rudarenja“ ogromnih baza podataka u kojima se nalaze hiljade zaštićenih dela domaćih autora, od ilustratora i muzičara do književnika, koji nikada nisu dali saglasnost da njihov stil i višegodišnje usavršavanje postanu besplatno gorivo za algoritme.
Pravni okvir: Zakon iz 2009. pred izazovom digitalne ere
Suštinski problem leži u tome što se naša pravna zaštita oslanja na Zakon o autorskom i srodnim pravima (Službeni glasnik RS, br. 104/2009… 66/2019), koji ni u naznakama ne prepoznaje koncepte kao što su machine learning ili data scraping. Prema članu 2. ovog Zakona, autor je „fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo“, čime se eksplicitno isključuje svaka mogućnost da AI sistemi postanu nosioci autorskih prava. Međutim, Zakon ne pruža odgovor na obrnutu situaciju: kada mašina koristi delo fizičkog lica za obuku bez odobrenja.
Profesor dr Dušan V. Popović sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu ističe ključnu dilemu:
„Srbija još uvek nije propisala posebno ograničenje autorskog prava u svrhu rudarenja podataka, zbog čega je jedini način da se zakonito preduzimaju aktivnosti razvoja generativne veštačke inteligencije […] podvođenje tih aktivnosti pod neko od posredno relevantnih ograničenja prava.“
Ovo praktično znači da se kreatori u Srbiji nalaze u pravnom vakuumu jer naš sistem nema precizne mehanizme zaštite od masovnog kopiranja u svrhu „treniranja“ algoritama.
Industrijski izazovi i stav organizacija
Iako u Srbiji još uvek nemamo domaće sudske presude koje tretiraju „AI plagijat“, Organizacija muzičkih autora Srbije (Sokoj) već je zauzela čvrst stav upozoravajući na sistemske opasnosti. U njihovom zvaničnom dokumentu o uticaju AI na autorsko pravo navodi se:
„AI sistemi analiziraju, prikupljaju i koriste ogromne količine podataka, uglavnom bez odobrenka nosilaca prava.. Autori i izvođači treba da budu u mogućnosti da odobre ili zabrane njihovo korišćenje, kao i da za takvu upotrebu dobiju odgovarajuću naknadu.“
Sokoj posebno naglašava opasnost od „homogenizacije sadržaja“, gde publika sve teže pravi razliku između originalnog ljudskog dela i algoritamski generisanog surogata, što dugoročno dovodi do osiromašenja kulturnog prostora. Dok velike svetske korporacije poput Disney-a i Universal-a već pokreću tužbe protiv AI platformi poput Midjourney-a, domaći umetnici ostaju u poziciji posmatrača, bez jasnog pravnog puta za zaštitu svog opusa.
Budućnost kao borba za ljudski pečat
Vreme za pasivno posmatranje je isteklo. Dok se pravni eksperti i državni organi dvoume oko definicija, srpski autori svakim novim klikom na AI platforme nepovratno gube kontrolu nad sopstvenim opusom. Ukoliko kreativni čin uskoro ne dobije čvršću pravnu zaštitu, kultura će prestati da bude ljudska disciplina utemeljena na iskustvu i emociji, i postaće tek statistička greška u proračunu algoritma koji nikada nije osetio ništa od onoga o čemu „piše“.
Još uvek nema komentara.