Izmene Porodičnog zakona na udaru struke: „Nasilnik insistira na viđanju deteta kako bi preko njega nastavio zlostavljanje“
„Nasilni roditelj po svaku cenu insistira da viđa dete, ne sa namerom da stvarno provede kvalitetno vreme sa njim, već kako bi preko deteta vršio dalje nasilje i svetio se žrtvi“, upozorava za Naš portal Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra povodom novog Nacrta porodičnog zakona koji je izazvao oštar otpor struke. Dok civilni sektor zahteva hitno preispitivanje rešenja koja mogu ugroziti bezbednost dece i majki, prof. dr Marija Draškić analizira stvarnu svrhu zabrane fizičkog kažnjavanja.
Iako iz civilnog sektora pozdravljaju odluku da se dete konačno prepozna kao žrtva i u situacijama kada je „samo“ izloženo nasilju u porodičnom domu, najnovija verzija teksta donosi odredbe koje su duboko podelile struku.
„Država je nakon javne rasprave među oblike nasilja u porodici unela i odredbu da će se nasiljem prema detetu smatrati i svaki vid izloženosti nasilju u porodici, što je uspeh“, objašnjava za Naš portal Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.
Ona ukazuje na paradoks da je ova odredba postojala u Opštem protokolu za zaštitu dece još od 2005. godine, kao podzakonski akt, a da nije bila iskorišćena prilika da se unese u zakon sve do sada.
„Smatramo da je bilo neophodno da se na isti način izmene i oni članovi zakona koji se tiču zaštite dece i procene najboljeg interesa dece prilikom odlučivanja o njihovim pravima. Zbog toga smo se obratile Radnoj grupi sa molbom da ponovo razmotri ove odredbe“, navodi Macanović.
Najveći problem, prema rečima Macanović, leži u uvođenju odredbe prema kojoj će se „sprečavanje kontakta deteta sa roditeljima“ smatrati nasiljem u porodici, što u praksi može imati fatalne posledice.
„U praksi centara za socijalni rad i sudova se retko primenjuje član 31 Istanbulske konvencije koji kaže da dete mora biti bezbedno prilikom viđanja sa roditeljem sa kojim ne živi. Postoje sudije i stručni radnici koji odbijaju da procenjuju bezbednost deteta, i na pogrešan način tumače čije je to pravo. Pravo je deteta da viđa drugog roditelja, ako je to viđanje bezbedno i u najboljem interesu deteta, a nije pravo drugog roditelja da viđa dete“, jasna je Macanović.
Ona upozorava da se situacija na terenu drastično izokrenula, adolescentno kada postoji istorija partnerskog zlostavljanja.
„Nasilni roditelj po svaku cenu insistira da viđa dete, ne sa namerom da stvarno provede kvalitetno vreme sa decom, već kako bi preko dece vršio dalje nasilje zloupotrebom i uvlačenjem dece u partnerski odnos kako bi vratio žrtvu nasilja u vezu, uticao da odustane od postupka, ili joj se svetio. Majke žrtve nasilja više boli kada se nasilje vrši preko dece i korišćenjem dece, nego kada je bilo vršeno direktno prema njima“, upozorava ona.
Macanović navodi da nasilni roditelji često zadržavaju decu tokom viđenja, zabranjuju im kontakt sa nenasilnim roditeljem i tako se svete bivšim partnerkama, ignorišući tešku psihološku štetu koju nanose maloletnicima.
„Zbog toga smo tražile od Radne grupe da u članu o sprečavanju kontakta mora biti dodato da to važi samo u slučajevima kada ‘ne postoji sumnja da su roditelji vršili neki oblik nasilja u porodici’. Ako ostane ovakvo određenje, ta odredba će biti direktno suprotna članu 31 Istanbulske konvencije, članu 19 Konvencije o pravima deteta i članu 32 Direktive EU 2024/1385 o borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, koji imperativno nalažu da se činjenica o nasilju mora razmatrati u sklopu procene najboljeg interesa deteta“, objašnjava Macanović.
Kao jezivu opomenu sistemu, stručnjaci podsećaju na stravična ubistva dvogodišnje devojčice u Vršcu 2022. godine i četvorogodišnjeg dečaka u Rakovici 2017. godine, koje su očevi usmrtili upravo tokom zvaničnih viđenja. U slučaju iz Rakovice, majka deteta je prethodno više puta novčano kažnjavana jer je, strahujući za detetov život, odbijala da ga preda ocu van kontrolisanih uslova.
Dodatni apsurd predstavlja i predlog da sud nasilniku može izreći nalog za psihosocijalni tretman ili lečenje zavisnosti. Iako koristan, ovaj nalog se u Nacrtu naziva „merom zaštite“ žrtve. Struka upozorava da se lečenje zlostavljača može nalagati isključivo uz prethodno izrečene prave mere zaštite, a nikako umesto njih.
Zabrana fizičkog kažnjavanja: Oduzimanje dece ili zlonameran spin?
Dok se u pozadini odigrava tiha demontaža bezbednosnih sistema, javnost je mesecima podizana na noge pričama o uvođenju zabrane fizičkog kažnjavanja dece. Medijski naslovi i populističke izjave stvorili su zabludu da će „država slati kontrole u kuću i oduzimati decu zbog jedne ćuške“.
Ove tvrdnje za Naš portal potvrđuje i ustavno-pravna analiza prof. dr Marije Draškić, redovne profesorke Pravnog fakulteta u Beogradu i bivše sudije Ustavnog suda. Ona podseća da naš zakonodavni okvir već sadrži jasne osnove u srodnim članovima.
„Iako sadašnji tekst Porodičnog zakona sadrži odredbu prema kojoj ‘roditelji ne smeju podvrgavati dete ponižavajućim postupcima i kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo deteta i dužni su da dete štite od takvih postupaka drugih lica’ (član 69 stav 2 PZ), Globalna inicijativa za zabranu svakog oblika telesnog kažnjavanja dece sugerisala je da u naš zakon bude ipak uneta i izričita odredba o zabrani telesnog kažnjavanja, bez obzira što su se saglasili da jezičko značenje ove norme Porodičnog zakona nesumnjivo obuhvata i zabranu telesnog kažnjavanja“, objašnjava profesorka Draškić.
Ono što je najvažnije razumeti, prema rečima profesorke Draškić, jeste da krajnji cilj ovih izmena nije represija nad porodicom.
„Cilj ovakvih zabrana nije kažnjavanje roditelja, već nastojanje da se roditelji navedu na to da prilikom vaspitavanja dece vode računa o alternativnim načinima disciplinovanja deteta, a da od telesnih kazni potpuno odustanu“, jasna je Draškić.
Zakon, dakle, ne predviđa krivično gonjenje i oduzimanje dece zbog jednog šamara, već pre svega preventivni i edukativni mehanizam usmeren na promenu vaspitnih navika.
Finansiranje nasilnika i „sujeta“ donosilaca odluka
Duboki paradoks državne socijalne politike ogleda se u sinergiji Porodičnog zakona sa Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom. Dok vlast agresivno promoviše visoke novčane stimulanse za rađanje, na terenu se stvara ogroman rizik od reproduktivne prinude, gde nasilnici primoravaju žene iz marginalizovanih grupa na trudnoće isključivo radi preuzimanja državnog novca.
Što je još gore, u proceduri je ostala neregulisana zakonska rupa na koju je civilni sektor oštro ukazivao: situacija u kojoj otac, koji je zvanično naveden kao primalac državne pomoći, naknadno izvrši porodično nasilje. Zbog ćutanja zakona, država nastavlja da uplaćuje novac na račun nasilnika, dok su majka i deca prinuđeni da beže u sigurnu kuću bez dinara za egzistenciju.
„Iako su naši predlozi kada su bile izmene i dopune Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom nastali tokom direktnog rada sa ženama koje su preživele nasilje, kao i sa porodicama koje brinu o deci čije su majke ubijene, nadležno Ministarstvo, a kasnije i većina poslanika u Narodnoj Skupštini su ih odbili samo zato što ih predlaže Autonomni ženski centar“, objašnjava Vanja Macanović.
Ona otvoreno ukazuje na hronične probleme u aparatu izvršne vlasti.
„To nama pokazuje jednu sujetu donosilaca odluka. Mi možemo da se politički ne slažemo, ali to ne bi smelo da utiče na odluke koje se tiču građana i koje se baziraju na poznavanju problema sa kojima se žene žrtve nasilja i maloletna deca susreću svakodnevno. Obrazloženja nadležnog ministarstva su bila paušalna i nisu bila zasnovana na podacima, a ministarstvo bi te podatke trebalo da ima. Činjenica da ih nema pokazuje nezainteresovanost da se unapredi položaj onih koji su više stručno diskriminisane žrtve nasilja“, dodaje ona.
Među odbijenim rešenjima našao se i predlog za uvođenje bezuslovnog dečjeg dodatka za decu čije su majke ubijene u femicidu, a koji je trebalo da važi retroaktivno i bez obzira na materijalni status baka i deda koji preuzimaju brigu o siročadi.
Dok se čeka konačna reč zakonodavca, predložene izmene Porodičnog zakona ostaju polje dubokog razmimoilaženja između donosilaca odluka i struke. Ishod ove javne debate odrediće da li će Srbija dobiti moderan zakonski okvir koji suštinski unapređuje bezbednost najranjivijih grupa ili propis koji u praksi otvara prostor za nove pravne i bezbednosne rizike.
NAŠ TV
Još uvek nema komentara.