Imamo predsednika, Vladu, ministarstva, policiju, komunalna miliciju, inspekcije, tužilaštva, sudove, Zaštitnika građana, Agenciju za sprečavanje korupcije i još poneke ustanove sa državnim grbom na ulazu, ali građanima je konačno objašnjeno kako sistem zaista funkcioniše.
Ne prijavljujte bahatost institucijama.Prijavite predsedniku.
Dobro došli u Srbiju, jedinu državu u kojoj je šef države istovremeno predsednik, premijer, komunalni inspektor, glavni urbanista, dežurni tužilac, načelnik Parking servisa, kol-centar za reklamacije i, po potrebi, korisnička podrška za sve što ne radi.
Neko parkirao službeni automobil u Tašmajdanskom parku, pišite predsedniku. Opština ne odgovara na dopise, predsedniku. Inspekcija ne izlazi na teren, prijavi predsedniku. Institucije ne rade svoj posao, opet predsedniku. Svi ostali su na kolektivnom godišnjem odmoru o državnom trošku.
Predsednik se ovih dana pohvalio hiljadama pristiglih prijava. I svi se tome raduju kao da je reč o rekordnom broju turista ili izvozu čelika. A zapravo je to isto kao kada bi direktor fabrike ushićeno saopštio da je dobio rekordnih pet hiljada reklamacija na proizvode koje proizvodi njegova sopstvena fabrika.
I baš niko da se seti da mu postavi, doduše, neprijatno pitanje: ko je postavljao sve te bahate direktore, nesposobne rukovodioce, lokalne šerife i partijske kadrove na mesta sa kojih danas maltretiraju građane?
Vanzemaljci sigurno nisu. Ako, pak, prijave nisu tačne, onda smo upravo otvorili državni portal za anonimno cinkarenje. Ni jedno ni drugo nije razlog za aplauz.
A anonimna prijava… e, to je već naša posebna kulturna baština.
Od Austrougarske, preko kraljevine, socijalizma, devedesetih i tranzicije, menjale su se zastave, ideologije i predsednici, ali je anonimna prijava ostala večna. Nekada se pisala mastiljavom olovkom, potom na pisaćoj mašini, danas preko interneta. Samo je adresa promenjena.
Nekada: „Poštovani druže…“
Danas: „Poštovani predsedniče…“
Suština je ostala ista.
Nije zato teško zamisliti kako će portal uskoro izgledati.
„Komšija već treći put zaliva cveće pa mi kvasi terasu.“
„Prijavljujem zeta jer navija za pogrešan klub.“
„Komšinica drži otirač ukoso.“
„Pas iz stana broj 17 me gleda neprijateljski.“
„Iz susednog stana čuje se N1.“
Sve će to, valjda, predsednik lično pregledati između dva međunarodna sastanka. Možda će uvesti i oznake prioriteta.
Crveno za korupciju. Žuto za bahatost. Zeleno za komšijin roštilj. Plavo za kosi otirač. Ljubičasto, ne voli me svekrva. Kad već pravimo državu kao aplikaciju, red je da bude pregledna.
Za to vreme, ministri i lekari u isto vreme, premijer Đuro Macut i ministar zdravlja Zlatibor Lončar, obilaze Srbiju i pregledaju građane po mobilnim ambulantama. Ni to više nikoga ne čudi. Sasvim je logično da ministri idu od sela do sela sa stetoskopom.
Još samo da ministar finansija počne da vadi krv, ministar građevine da ugrađuje kukove, a ministar poljoprivrede da radi ultrazvuk abdomena, pa možemo mirne duše da zatvorimo pola institucija. Ionako ih ne koristimo.
A onda lekar-ministar kaže pacijentu:
„Zinite.“
Pacijent ćuti.
Ne zato što ga boli grlo.
Nego zato što u Srbiji ljudi odavno znaju da nije uvek pametno previše otvoriti usta. Posebno u manjim sredinama, gde se sve vidi, sve čuje i sve pamti. Ruku na srce, odavno postoje i oni koji se pred funkcijom saginju mnogo lakše nego pred istinom. Neki iz straha. Neki iz interesa. Neki zato što su još na fabričkim podešavanjima.
Njihov softver dolazi sa unapred instaliranom aplikacijom. Klikneš dugme, a iz zvučnika se automatski začuje:
„Aco, Srbine!“
Kao da je biti Srbin funkcija. Ili orden. Ili članska karta.
Zato možda sledeći državni portal ne bi trebalo da se zove „Ko si, bre, ti?“
Već „Gde su, bre, institucije?“
Plašim se samo da bi taj sajt ostao potpuno prazan. Ne zato što građani nemaju šta da prijave. Nego zato što odgovor odavno znaju. Samo nema ko da ga obradi. Institucije mirno sede sa strane i čekaju da im predsednik kaže šta da rade.
To baš i ne liči na pravu državu. Više je korisnički servis sa himnom i zastavom.
Još uvek nema komentara.