U slobodnim državama ozbiljni pisci dobijaju književne nagrade. Na ponos zemlje i nacije. U autoritarnim režimima dobijaju batine. Razlika nije samo u kulturi. Razlika je u stepenu straha.
Zato vest da je u centru Beograda pretučen Vladimir Arsenijević nije samo crna hronika. Sve opasnije postaje imati mišljenje, posebno ako ono nije po volji vlasti. Gotovo da hodaš po minskom polju ako se usudiš da govoriš o temama koje režim decenijama koristi kao politički eksploziv, poput Srebrenice. Istog dana kada je trebalo da bude održana komemoracija žrtvama genocida u organizaciji KROKODIL-a, program je otkazan iz bezbednosnih razloga, a Arsenijević je završio pretučen. I kao sad ti treba da se pitaš zašto.
Naravno, predsednik će osuditi nasilje. Uvek osudi nasilje. Kao što uvek kaže da institucije rade svoj posao.
Samo što se kod nas već godinama dešava ista matrica. Predsednik osuđuje, a mete se uredno nižu. Pisci. Profesori. Novinari. Studenti. Glumci. Aktivisti. Analitičari. Sportisti. Svako ko pomisli da kaže da car nije obučen, vrlo brzo postaje izdajnik, strani plaćenik, autošovinista, mrzitelj Srbije ili neprijatelj naroda.
To više nije politička rasprava. To je proizvodnja neprijatelja. Svaki autoritarni sistem opstaje upravo tako, ne stvaranjem pristalica, nego stalnim pronalaženjem novih neprijatelja.
Nekada su spaljivali knjige. Danas je dovoljno spaliti ugled njihovih autora. Nekada su zabranjivali izdavače. Danas te danima razvlače tabloidi, targetiraju te u televizijskim studijima, proglašavaju te opasnošću po državu, pa će se već naći neko ko će zaključiti da je patriotizam udariti pisca na ulici.
Nasilje retko počinje pesnicom. Ono počinje naslovnom stranom. Počinje etiketom. Počinje svakodnevnim ponavljanjem da neko nije politički protivnik, već državni neprijatelj. I na kraju se obično pojavljuju dobrovoljni izvršioci patriotizma. Korisni idioti. Plaćeni ili ubeđeni. Svejedno.
Istorija je prepuna takvih primera. Autoritarni režimi retko počinju od hapšenja. Prvo ide dehumanizacija.
U nacističkoj Nemačkoj spaljivane su knjige pre nego što su spaljivani ljudi. U Sovjetskom Savezu pisci su završavali u gulazima. U Frankovoj Španiji intelektualci su nestajali. U Čileu generala Pinočea univerziteti su postali mesta straha. U svim tim sistemima postojala je ista logika. Opasni nisu oni koji nose oružje, nego oni koji nose ideje.
Ideju ne možeš uhapsiti. Ali možeš da kontrolišeš institucije. Nije dovoljno imati većinu u parlamentu.
Važno je imati svoje tužioce. Svoje policajce. Svoje direktore. Svoje regulatore. Svoje medije. Svoje botove. I svoj hor ljudi koji će svakog kritičara proglasiti neprijateljem države i pre nego što progovori.
Kada institucije prestanu da štite građane, a počnu da štite vlast, nastaje ono što danas gledamo. Država više ne rešava sukobe. Ona bira strane. Zakon ne bude isti za sve. Jedni završavaju pod istragama zbog objava na društvenim mrežama. Drugi bivaju pomilovani ili ostaju nedodirljivi i kada je nasilje zabeleženo kamerama. A onda si laka meta.
Pisac Vladimir Arsenijević. Profesori koji podržavaju studente. Novinari koji postavljaju nezgodna pitanja. Vojni analitičari koji odbijaju da govore ono što vlast želi da čuje. Sportisti koji pokažu trunku građanske hrabrosti.
Čak je i Novak Đoković, čovek koji je Srbiji doneo više svetske promocije nego desetine državnih kampanja zajedno, postao predmet političkih napada čim je javno podržao studente. Od nacionalnog heroja do „nezahvalnika“ put traje tačno onoliko koliko traje jedna izjava koja se ne dopadne režimu.
Obrazac.
Iz Srbije ljudi odlaze, pre svih oni koji misle. Kad počnu da odlaze pisci, profesori, naučnici, umetnici i mladi ljudi, ostaje samo tišina. Omiljeni zvuk svakog autoritarnog režima.
Sigurno će biti onih koji će mi reći da preterujem. Da ovo nije diktatura. Da niko nije zabranio knjige. Tačno. Još nije.
Svaka zabrana počinje mnogo ranije. Počinje strahom. Počinje autocenzurom. Počinje pitanjem koje sebi postavljaš pre nego što nešto izgovoriš: „Da li mi ovo zaista treba?“
U tom trenutku ovi drugi su već pobedili.
Ovo što se desilo Vladimiru Arsenijeviću dešava se svima nama. Koji ne ćutimo. Koji branimo sopstveno mišljenje. Pa, makar većina mislila da nismo u pravu. Ali slobodna reč je važna. Dok je pristojna. Suprostavljeni stavovi su bitni. Od njih se raste. Od nasilja, ne.
Kasno će biti kad shvatiš da ti je zabranjeno da govoriš i misliš. Za to, čak, neće biti ni potreban zakon.
Strah je dovoljan.
Još uvek nema komentara.