Lustracija se posle više od decenije ponovo vraća u politički rečnik Srbije. Studenti su je uvrstili u svoj program, zajedno sa zahtevima koji se odnose na obnovu nezavisnosti institucija, pravosuđa i odgovornost nosilaca javnih funkcija. Time se ponovo otvara pitanje koje je Srbija prvi put ozbiljno postavila posle 5. oktobra 2000. godine, ali na njega nikada nije dala stvaran institucionalni odgovor. Šta uraditi sa ljudima koji su u prethodnom režimu zloupotrebljavali državnu moć?
Lustracija nije nastala u Srbiji, kao politički mehanizam razvila se nakon pada komunističkih režima u srednjoj i istočnoj Evropi. Njena suština nije krivično kažnjavanje, već privremeno ograničavanje obavljanja javnih funkcija ljudima za koje se, u individualnom postupku, utvrdi da su učestvovali u ozbiljnim zloupotrebama prethodnog režima ili kršenju ljudskih prava. Zato lustracija nije isto što i suđenje, krivičnu odgovornost utvrđuju sudovi, dok je lustracija preventivna mera čiji je cilj zaštita novih institucija.
Modeli su se razlikovali. Češka je zakon donela 1991. godine, Poljska je razvila sistem provere javnih funkcionera, dok je nakon ujedinjenja Nemačka otvorila arhive istočnonemačke tajne službe Štazi i sprovela široku proveru zaposlenih u javnom sektoru. Evropska iskustva, međutim, pokazuju i rizike. Lustracija može postati kolektivna kazna ako se zasniva na pripadnosti političkoj organizaciji umesto na individualnoj odgovornosti. Zbog toga je Savet Evrope insistirao na jasnim kriterijumima, pravu na odbranu i žalbu i vremenskoj ograničenosti mera.
Zakon koji nikada nije zaživeo u Srbiji
Posle 5. oktobra pitanje lustracije bilo je deo šireg procesa suočavanja sa nasleđem Miloševićevog režima. Promena vlasti, međutim, nije značila i potpunu promenu državnog aparata. Ljudi iz prethodnog sistema ostali su u policiji, pravosuđu, administraciji i drugim institucijama.
Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava usvojen je 30. maja 2003. godine. Predviđao je formiranje Komisije za ispitivanje odgovornosti, koja je trebalo da proverava slučajeve kršenja ljudskih prava i odlučuje o privremenoj zabrani obavljanja određenih javnih funkcija. Zakon je predviđao individualnu odgovornost i petogodišnje trajanje lustracione mere.
Međutim, Komisija nikada nije počela da radi u punom kapacitetu, a zakon praktično nikada nije primenjen. Jedan od problema bilo je i to što nije usvojen propis koji bi omogućio sistematsko otvaranje dosijea bezbednosnih službi. Bez pristupa dokumentaciji bilo je teško zamisliti ozbiljan proces provere.
Zakon je istekao 2013. godine, bez ijednog značajnog rezultata.
Zašto?
Odgovor nije samo političko protivljenje opozicije. Socijalisti i radikali su lustraciju od početka predstavljali kao političku odmazdu. Međutim, ni unutar tadašnje vlasti nije postojala dovoljno jaka i dugotrajna politička volja da se proces sprovede.
Zoran Živković je 2012. godine, govoreći za Radio Slobodna Evropa, odgovornost posebno pripisivao Vojislavu Koštunici, tvrdeći da je nakon dolaska na mesto premijera 2004. godine praktično ignorisao zakon. Kao primer je naveo dovođenje Aleksandra Tijanića za savetnika, iako je Tijanić ranije bio ministar u vladi Mirka Marjanovića.
Žarko Korać je za isti medij problem objašnjavao šire. Srbija, prema njegovom tumačenju, nije imala dovoljno snažan društveni raskid sa politikom Miloševićevog vremena, deo političkih i društvenih struktura koje su učestvovale u vlasti devedesetih nastavio je da funkcioniše i nakon 2000. godine.
Kasniji politički razvoj dodatno je potvrdio tu tezu. Demokratska stranka i SPS formirali su vladu 2008. godine, a političko pomirenje nekadašnjih protivnika dodatno je potisnulo temu lustracije. Aleksandra Jerkov i LSV pokušavali su 2010. i 2011. godine da produže važenje zakona, ali inicijativa nije dobila epilog.
Tako je Srbija dobila paradoks, imala je zakon o lustraciji, ali nije imala lustraciju.
Šta je drugačije danas?
Današnja rasprava ne može jednostavno da ponovi model iz 2003. godine. Prošlo je više od dve decenije od pada Miloševićevog režima, a zakon koji bi eventualno bio donet danas morao bi da se odnosi na drugačiji istorijski period i drugačije oblike zloupotrebe vlasti.
To je važno i zbog samog pojma lustracije. Ona ne bi smela da znači proveru svih koji su na bilo koji način bili povezani sa prethodnom vlašću. Članstvo u stranci, zaposlenje u državnoj instituciji ili politička podrška sami po sebi ne mogu biti osnov za lustraciju.
Predmet bi morali da budu ljudi koji su imali stvarnu javnu moć i za koje postoji dokaz o ozbiljnoj zloupotrebi te moći, kršenju ljudskih prava, nezakonitim pritiscima na institucije, zloupotrebi policije i bezbednosnog aparata, političkoj kontroli pravosuđa ili drugim postupcima koji su ozbiljno narušavali demokratski poredak.
Tu je granica između lustracije i revanšizma.
Budući zakon zato bi morao da bude zasnovan na individualnoj odgovornosti, dokazima, pravu na odbranu i žalbu, jasnom krugu funkcija i vremenski ograničenim merama. Komisija koja bi odlučivala morala bi biti institucionalno nezavisna od vlasti koju treba da kontroliše.
I što je možda najvažnije. lustracija ne bi smela da bude zamena za krivičnu odgovornost. Ako postoje elementi krivičnog dela, posao mora da preuzmu tužilaštvo i sud.
Može li lustracija biti korisna?
Može, ali samo kao deo šire institucionalne promene.
Njena potencijalna vrednost nije u tome da „očisti“ društvo od svih ljudi koji su radili za prethodnu vlast. To nije ni moguće ni poželjno. Njena funkcija bila bi da spreči da ljudi koji su dokazano zloupotrebljavali javnu moć odmah nastave da je vrše u novom političkom sistemu.
U tom smislu lustracija je više pitanje institucija nego osvete.
Srbija je jednom već propustila da taj proces sprovede. Zakon iz 2003. ostao je mrtvo slovo na papiru, a iskustvo tog neuspeha može biti korisnije od samog zakona. Ono pokazuje da nije dovoljno napisati propis, potrebni su nezavisna komisija, otvoreni arhivi, jasna procedura, sudska kontrola i politička spremnost da ista pravila važe i za „naše“ i za „njihove“.
Zato činjenica da se lustracija danas ponovo pojavljuje u studentskom programu nije toliko važna zbog same reči koliko zbog pitanja koje iza nje stoji.
Ako posle promene vlasti treba da dođe do stvarnog institucionalnog diskontinuiteta, pitanje neće biti ko je bio na kojoj političkoj strani. Pitanje će biti ko je, kada je imao javnu moć, tu moć zloupotrebio i da li država ima dovoljno nezavisne institucije da to utvrdi.
To je posao koji Srbija posle 5. oktobra nije završila. Danas se ponovo otvara mogućnost da se o njemu govori, ali ovog puta uz iskustvo šta se dešava kada zakon postoji, a politička volja za njegovu primenu izostane.
Možda je upravo zato danas ponovo važno otvoriti pitanje lustracije. Ne kao poziv na revanšizam, niti kao pokušaj da se čitava jedna generacija politički osudi, već kao potreba da se utvrdi jasna granica između onoga što je bilo i onoga što Srbija želi da postane. Od Miloševićevog vremena do danas, mnogi ljudi i strukture koji su učestvovali u urušavanju institucija uspevali su da prežive političke promene, menjajući stranke, funkcije i saveznike. Pravda je u mnogim slučajevima izostala, a odgovornost je ostala nedovršena.
Zato najava studentske liste da će pitanje lustracije biti deo budućih političkih promena otvara mogućnost da se taj višedecenijski krug konačno prekine, da se pluća pročiste i udahne svež vazduh.
Objavljeni izborni program i načela Studentske liste
15. sep 2026.
Ko je v.d. predsednik ukoliko Vučić podnese ostavku?
16. sep 2026.
Još uvek nema komentara.