Kad bi studenti imali para trebalo bi da plate kampanju koju protiv Vučića vode Vučićevi tabloidi.
Iako je obećao da će „kamiončetom“ krenuti u predizbornu kampanju, Aleksandar Vučić je snimio spotove u kojima vozi automobil, obilazi crkve, mazi pse…i preporučuje se kao jedini strelac i jedini golman u utakmici koju svi ostali gube. Vođa sada uglavnom izbegava mesta na kojima se okupljaju ljudi. Čudno. Predizborna kampanja, to piše u svim udžbenicima, definiše se kao “silazak u narod”, a predsednik se osamio. Bezuspešna instant propaganda za stvaranje iluzije o monaškom liku aktuelnog predsednika Srbije, prekasno da bi se zaboravilo na skupe boce vina koje koštaju 5 hiljada evra ili 6000 dolara, koje Vučić naručuje. A škoda koju vozi – jeftinija od patika koje nosi.
S jedne strane predsednik sam glumi narodnog mučenika, s druge strane njegova dvorska bulumenta pod šatorom, u direktnom televizijskom prenosu. U nekom selu kod Kosjerića, pod masnim i zagušljivim šatorom, ministri, političari, urednici i urednice Vučićevih tabloida, zvezde Ćacilenda, smotra starleta i jeftinih silikonskih “lepotica”… Parada pijanstva i kiča. Šator je postao jedina naprednjačka turbofolk ideologija jeftinog populizma. Na toj pozornici neprovetrene Srbije, dok se na ražnju okreću poslednji ostaci zdravog razuma, bio je defile grotesknih karikatura sistema. Zvezda tog cirkusa je bila budući vrhovni komandant Vojske Srbije – Ana Brnabić. Aleksandar Vučić nije došao. Poslao je Eru Ojdanića.
Jedna Srbija se gura ispod šatora, gde se svaki ostatak dostojanstva guši u dimu i aplauzu. Preko puta te masne, vašarske parade, stoji druga Srbija. Tiha i uporna, hapšena, pretučena, ali još uvek živa, na biciklima krstari drumovima i pokazuje da još postoji zemlja koja nije spremna da se pretvori u večnu, pijanu feštu jednog čoveka i njegovih poslušnika. Bez sendviča, dnevnica, bez podrške medijskih fabrika laži, bez bekstejdža u kojem se deli novac iz budžeta, pokušavaju da stignu tamo gde je država odavno podbacila i traže odgovonost.
To je sukob dva mentaliteta: jednog koji čeka da mu vođa udeli mrvice sa šatorskog stola i drugog koji zna da sam mora da izvuče Srbiju iz ove istorijske provalije.
Razlika nije u stilu. Razlika je u tome da li Srbija hoće da ostane pozornica ili da postane država. Da li hoćemo da ostanemo gledaoci u sopstvenoj sramoti ili ćemo, konačno, ustati i pobeći iz te prljave dvorane.
Vučić sam u autu, okružen samo kamerama, pokušava da dokaže da se razlikuje od svojih. I ta kampanja, režija sopstvene mitologije, kao i kolektivna amnezija i pod šatorima koji pokrivaju sve ono što se u ovoj zemlji raspada, je “luda kuća putujuća”. Još jedna maska u karnevalu moći i pokušaj da prevari narod i izjednači pozornicu sa životom. U “škodi”, na putu za nigde.
Još uvek nema komentara.