Džinovski lift do svemira mogao bi postati stvarnost brže nego što mislimo
Ilustracija svemirskog lifta umetnika Glena Klovisa
Zamislite da se u svemir ne putuje uz zaglušujuću buku raketa, eksplozije goriva i ogromne rizike, već jednostavnim ulaskom u kabinu lifta koja vas polako i bezbedno podiže iznad atmosfere. Prizor koji deluje kao iz najboljih holivudskih ostvarenja zapravo je jedan od najstarijih i najozbiljnijih inženjerskih snova čovečanstva.
Još 1895. godine, ruski vizionar i otac kosmonautike Konstantin Ciolkovski inspirisao se novopodignutom Ajfelovom kulom u Parizu i zapitao: da li je moguće sagraditi toranj koji doseže sve do orbite? Vek i po kasnije, ta zamisao je evoluirala u koncept svemirskog lifta. Inženjerski poduhvat koji bi mogao u potpunosti da promeni ekonomiju i dostupnost svemirskih putovanja.
Kako funkcioniše fizika svemirskog lifta?
Savremeni koncept ne predviđa čvrstu građevinu poput tornja, već savitljiv, ali neverovatno jak kabl. Poduhvat se oslanja na jednostavne zakone fizike i rotaciju naše planete:
-
Sidro na Ekvatoru: Baza lifta postavlja se na samom ekvatoru, najčešće na plutajućoj platformi na otvorenom okeanu.
-
Kabl dug desetine hiljada kilometara: Traka se pruža iznad atmosfere, daleko iznad geostacionarne orbite (oko 36.000 kilometara visine).
-
Protivteg u orbiti: Na samom kraju kabla nalazi se protivteg (koji može biti usmereni asteroid ili specijalizovana svemirska stanica).
Centrifugalna sila nastala rotacijom Zemlje deluje na protivteg i drži čitav kabl savršeno zategnutim. Uz to uže bi se zatim kreće električne kabine (tzv. climbers) koje nose ljude i teret u orbitu.
Zašto nam je ovo potrebno? Cena tereta kao ključni faktor
Lansiranje tradicionalnih raketa je ekstremno skupo, energetski neefikasno i ekološki prljavo. Najveći deo mase svake rakete čini samo gorivo potrebno da se savlada Zemljina gravitacija.
Dok slanje jednog kilograma tereta u orbitu danas košta hiljade dolara (čak i uz visoku efikasnost višekratnih raketa poput Falcon 9), svemirski lift bi tu cenu mogao da spusti na svega 200 dolara po kilogramu. Putovanje u svemir time bi od ekskluzive za državne agencije i milijardere postalo rutinsko poput prekookeanskog avionskog saobraćaja.
Glavna prepreka: Materijal koji još uvek ne postoji u dovoljnim količinama
Zašto onda već nemamo sagrađen lift? Problem je u materijalnoj nauci.
Nijedan tradicionalni materijal poput čelika, titanijuma ili čak standardnih ugljeničnih vlakana ne može da izdrži sopstvenu težinu na dužini od 36.000 kilometara. Pukao bi pod ogromnim zateznim opterećenjem.
Inženjeri polažu nade u nove nanotehnološke materijale:
-
Grafen: Dvodimenzionalna struktura ugljenika, tanki materijal koji je i do 200 puta jači od čelika.
-
Ugljenične nanocevi (CNT): Mikroskopske strukture izuzetne zatezne čvrstoće.
Iako su ovi materijali u laboratorijskim uslovima dokazali neophodnu čvrstinu, trenutno ne postoji tehnologija koja može da proizvede traku od grafena dugačku desetine hiljada kilometara bez strukturnih mana.
Zašto okean? Logistika i bezbednost
Većina vodećih konceptualnih rešenja predviđa da se bazna stanica nalazi na plutajućoj platformi usred Tihog okeana.
Razlozi za ovo su praktični:
-
Mobilnost: Baza može da se pomera kako bi izbegla oluje, jak vetar ili svemirski otpad u niskoj orbiti.
-
Bezbednost: U slučaju bilo kakvog kvara ili pucanja kabla, šteta po naseljena područja bila bi svedena na minimum.
-
Ekvatorijalna pozicija: Mirne morske zone oko ekvatora nude optimalne uslove i stabilnu rotaciju.
Svemirski lift za sada ostaje u domenu laboratorija i radnih stolova vizionarskih inženjera. Međutim, kako napreduje sinteza super-materijala, ovaj gigantski most između Zemlje i neba iz godine u godinu postaje sve realnija opcija za budućnost ljudske civilizacije.
Još uvek nema komentara.