Analiza koja nudi odgovore: Zašto je „beloruski scenario“ bio neminovnost i šta nas čeka na poslednjoj stanici?
Dok ulice Novog Sada i Beograda preplavljuju slike policijske brutalnosti i maskiranih batinaša, mnogi se pitaju da li energija protesta opada i kuda sve ovo vodi? U trenutku kada se čini da režim nikada nije bio agresivniji, analiza Ive Stojiljković koja kruži društvenim mrežama nudi malo drugačiju perspektivu: ovo što proživljavamo nije znak snage vlasti, već potvrda njene suštinske slabosti.
Prema ovoj tezi, faza otvorene represije i „beloruskog modela“ bila je neizbežan most koji moramo preći. Od početne depersonalizacije pokreta, koja je vratila poverenje u ideju otpora, stigli smo do trenutka kada režim, nemajući više političkih argumenata, poseže za golom silom.
U tekstu koji sledi, autorka objašnjava mehanizam neminovnog pada: kako se energija akumulira za završni talas, zašto su „čistke“ u strukturama bezbednosti zapravo znak unutrašnje panike i na koji način će izborna završnica primorati opozicioni front na operativnost koja donosi pobedu.
Prenosimo vam analizu u celosti:
Zašto smo dovde morali stići baš ovako i zašto Vučić svakako odlazi posle izbora
Na samom početku protesta jedna osoba mi je rekla da ćemo stići upravo do tačke u kojoj smo danas. Tada mi nije bilo jasno zašto bi opadanje protestnog talasa i porast represije bili neminovni, a još manje zašto bi to bila dobra stvar, kako sam tada čula. Ista osoba mi je tada ispričala, a ja ću vam prepričati, kako bi se stvari mogle dalje razvijati, kao i šta je jedina nepoznata u celom procesu.
Pa da krenemo redom.
Depersonalizacija kao nužni most
Uprkos svim zloupotrebama i manipulacijama, Vučić je do pre nešto više od godinu dana imao većinsku podršku. To je politička činjenica od koje treba poći.
Na strani protivnika režima dostignuto je zasićenje zbog velikog, često i propagandom indukovanog, animoziteta prema konkretnim opozicionim akterima. Taj animozitet je bio toliko jak da je doveo u pitanje i same koncepte društvenog delovanja – partije, opoziciju, politiku kao takvu. Sve je to vlasti išlo u korist.
Odijum prema opozicionim liderima i politici uopšte mogao se prevazići samo pojavom snage koja je sve suprotno – depersonalizovana i u početku čak „apolitična“. Studentski pokret je upravo to omogućio. Postepeno je vlasti oduzimao argumente, vraćao simbole i normalizovao samu ideju političkog delovanja. Opozicija i partije ostaju kao pojmovi koji još uvek nisu oslobođeni hipoteke, ali i oni bi tome mogli da doprinesu pametnijim i demokratskijim delovanjem.
Ova faza je obavljena gotovo besprekorno. Studentski pokret preokrenuo je raspoloženje i zadobio podršku većine potencijalnih glasača.
Represija kao znak slabosti
Paradoksalno, to je značilo da stvari neće postati bolje, nego gore po nas, kao što upravo doživljavamo. Dok nije morao, režim nije posezao za ogoljenom silom. Sada mora. Beloruska faza otvorene diktature bila je neminovna. Ipak, dugoročno, na bajonetima se ne može sedeti.
Društvena energija dolazi u talasima. Prvi talas iskorišćen je za delegitimizaciju režima i promenu raspoloženja većine. Posle vrhunca sledi zatišje, ali ono služi da se energija akumulira za naredni talas, koji je uvek veći nego prethodni.
Direktna demokratija ima mnogo prednosti, ali operativnost svakako ne spada u njih. A operativnost je neophodna u procesu promena. Ovakvo stanje u društvu neizdrživo je i mnogim šrafovima u naprednjačkoj mašineriji. Izvesnost kraja i iscrpljenost odbranom neodbranjivog, unosi nervozu i u njihove redove i diže interesovanje za prelet na stranu budućeg pobednika. Stvari su na strani režima bile zrele za ovakav scenario, već 15. marta prošle godine. Ipak, današnje „Legije i Pavkovići“ nisu imali s kim da naprave dogovore jer je antirežimski front širok i depersonalizovan, a za tako nešto se traži najuži mogući krug ljudi koji mogu da daju kredibilna obećanja.
Čistka koja je usledila po strukturama bezbednosti odvijala se duž pomenutih pukotina. Na prvi pogled to deluje kao konsolidacija, ali suštinski nije. Umesto sposobnijih i karakterno boljih ljudi dovedeni su u svakom smislu gori. Takvi ljudi niti mogu biti preterano uspešni u obavljanju poverenih zadataka, niti mogu ikome biti lojalni, tako karakterno deficitarni.
Mehanizam pada i završna faza
Dakle, za završni udarac potrebna je struktura, da ne kažem hijerarhija, na strani protivnika režima. Već je rečeno zašto ona nije mogla nastati na početku. Međutim, sama izborna utakmica prirodno će dovesti do njenog formiranja. Kada se to dogodi, svi režimski šrafovi koji će smenu vlasti omogućiti, odnosno neće je sprečiti, imaće jasnu adresu za pregovore. Promena ima svoju neprijatnu cenu, ali je ona manja od krvi na ulicama.
Pokret zasnovan na direktnoj demokratiji teško prelazi u operativni model, ali izborna završnica to nameće. Silom prilika suziće se krug donosilaca odluka i delovanje će se učini konkretnim i personalizovanim. Istovremeno, proširiće se krug aktivnih učesnika sa izdiferenciranim konkretnim ulogama. Iskustvo lokalnih izbora, gde su se takvi procesi odvijali na različite načine, ali uvek bez većih problema, pokazuje da je zajedništvo tada lakše postići nego u beskrajnim raspravama na internetu. Ulazak u ciljnu ravninu ne ostavlja prostor za mlaćenje prazne slame.
Kada pred dolazeće izbore, pripremimo i uradimo sve što je potrebno, naš talas pobune ponovo će odskočiti do još većih visina. „Neutralni“ oportunisti promeniće stranu, kolebljive pristalice režima ostaće kući, a tvrdo jezgro skoncentrisaće se na kopanje pacovskih kanala. Sve ovo što režim sada čini u pripremi logistike za izbornu krađu, uz eventualno buduće propagandno hapšenje nekih svojih funkcionera u kampanji, neće moći promeniti ovu neminovnost.
U sistemima koji počivaju na ličnoj lojalnosti, a ne na institucionalnoj stabilnosti, pad počinje onog trenutka kada dovoljan broj lojalnih aktera proceni da je odlazak sigurniji od ostanka. Pitajte Madura. Jedino za šta će se režim stvarno pitati je da li će pasti na samim izborima ili posle njih, na protestima povodom izborne krađe.
Eto, tu gde smo morali smo stići upravo putem kojim smo došli. I to gde idemo potpuno je izvesno. Ovaj proces kreće se po šinama, poslednja stanica je pred nama i jedina nepoznata je koliko brzo ćemo tamo stići.
Ovu analizu treba svi da procitaju.
„Promena ima svoju neprijatnu cenu, ali je ona manja od krvi na ulicama.“