Branimir Glavaš – pravda posle 35 godina
Kada su desetine tela srpskih civila, obmotana selotejpom, izranjala iz Drave u Osijeku 1991. godine i kada su posle mučenja u garažama ubijani metkom u potiljak, to je bila egzekucija, ratna strahota i stradanje nevinih, samo zato što su bili „drugi“. A zapovednik odbrane Osijeka Branimir Glavaš osuđen je tek sada, u junu 2026. godine, na sedam godina. Trideset pet godina kasnije. Kašnjenje pravde ili ruganje civilizaciji?
On je proglašen krivim jer je naredio zločine u slučajevima “Selotejp” i “Garaža”.
Politička moć, imunitet, status „ratnog heroja“ i društvena zaštita omogućili su Glavašu dugogodišnju slobodu, povratak u politiku i javni uticaj.
Deo hrvatske javnosti, posebno u Slavoniji, vidi proces kao politički obračun unutar HDZ-a i pokušaj kriminalizacije Domovinskog rata. Glavaš presudu naziva montiranom i najavljuje žalbe do Strazbura. Ovakve podele otkrivaju duboke rane: ratna zlodela ostaju tabu kada ih počine „naši“.
Hrvatsko društvo je decenijama čuvalo svog „heroja“ – saborskim imunitetom, političkom zaštitom, omertom Slavonije i mitom o „čistom“ Domovinskom ratu. Jer priznati da je i „naš“ bio sposoban za zverstvo značilo bi priznati da nismo bolji od onih drugih. Da smo isti. Da krv nije plemenita, nego prljava. Isto je i na svim prostorima jugoistočne Evrope, omeđene stratištima, jamama, surovim egzekucijama…leševima civila preko kojih se rađala nova “elita” – zavlačeći krvave ruke u tuđe džepove.
I nije samo Glavaš. Srebrenica, Ovčara, Gospić, Medak… Svuda ista priča. Zločinci hodaju kao ratni veterani, a žrtve ponovo dugo umiru pre nego što čuju presudu. To je anticivilizacijski čin najvišeg reda. Jer civilizacija je spremnost da kazniš svog zločinca jednako strogo kao tuđeg. Bez toga smo divljaci sa “svojim” lažnim herojima.
Glavaš nije izuzetak. Njegov slučaj i proces postaje pravilo. Pravilo da na ovim prostorima zločin ima rok trajanja: dok ne prođe generacija, dok se ne promeni politika, dok ne dođe novi EU izveštaj. Dok se ne zaboravi. A zaborav je najveći saučesnik zločina.
Dok god društva na ovim prostorima budu štitila „svoje“ ubice, dotle ćemo ostati zarobljenici prošlosti. Ne zbog rata. Zbog laži kojima taj rat branimo. Zbog kukavičluka da pogledamo u oči istini bez koje nema ni praštanja ni zaboravljanja. Bez iskrenog suočavanja, rane ostaju, nepoverenje traje, a novi ciklusi nasilja čekaju svoj trenutak. Dokle god ubice i ratni zločinci slobodno šetaju Beogradom, Zagrebom, Sarajevom, Prištinom – neće biti pravde za stradale, niti budućnosti za preživele.
Pravda koja stigne posle 35 godina nije pravda. To je samo podsetnik na neizlečenu bolest društva.
Još uvek nema komentara.