Postoji trenutak kada društvo prestane da bude šokirano. Ne zato što su problemi nestali, već zato što smo počeli da ih doživljavamo kao nešto normalno. A nije.
Nekada bi vest da je uhapšeno više policajaca zbog sumnje na veze sa kriminalom izazvala politički zemljotres. Danas je to samo još jedna notifikacija između prognoze vremena i rezultata utakmice.
Nekada bi se ljudi zgranuli kada bi čuli da se istrage razvlače godinama, da se odgovornost gubi po hodnicima institucija ili da se najvažnije političke odluke saopštavaju na mitinzima. Danas slegnemo ramenima, sipamo još jednu kafu i kažemo: „Dobro, i?“
Prestali smo da se čudimo i zgranjavamo. To je zasluga ove i ovakve vlasti u poslednjih deset godina.
Ne da nas je ubedila da je sve dobro. Nego da je sve normalno.
Normalno je da predsednik nekoliko puta godišnje najavi ostavku. Normalno je da se izbori najavljuju kao letnji hit koji samo što nije izašao. Normalno je da se politički život odvija kroz spektakle, skupove, vanredna obraćanja i najave „istorijskih odluka“ koje stižu odmah posle reklama.
Srbija sve manje liči na državu, a sve više na rijaliti.
U rijalitiju nikada ne sme da bude dosadno. Uvek mora da postoji sledeća epizoda.
Ko izlazi iz kuće?
Ko ulazi?
Ko izdaje koga?
Ko je favorit publike?
Ko će pobediti u finalu?
Taman što su studenti najavili veliki skup u Kraljevu za Vidovdan pod sloganom „Sve se vidi na Vidovdan“, vlast je zakazala svoj u Beogradu. Normalno, dan ranije. Ne daj bože da su posle. Vlast ne trpi da bude repriza, osim jednog izuzetka. A taj uživa da se reprizira. Da bi narod bolje razumeo. Pa, tako u nastavcima najavljuje predstavljanje nove izborne liste, novu političku etapu i još jedno veliko poglavlje koje samo što nije počelo.
Gledalac prateći politiku ulazi u sezonu beskonačnog serijala. Ili rijalitija. U kom je sve podložno promenama, osim Velikog Šefa. Normalno.
U petak veliki skup. U subotu veliki skup. U nedelju analiza velikog skupa. U ponedeljak tumačenje analiza. U utorak najava narednog velikog skupa. A onda nova sezona. I žurka sa volovima u Rosićima.
Nije ni čudo što su mnogi izgubili sposobnost da se iznenade. Posle toliko godina političkog programa uživo, Srbija je postala zemlja u kojoj je vanredno stanje redovna programska šema.
Još malo pa izbori. Još malo pa rekonstrukcija. Još malo pa rasplet. Još malo pa istorijska odluka. To „još malo“ traje toliko dugo da je postalo zvanična vremenska jedinica srpske politike.
Jedan politički „uskoro“ traje otprilike kao tri građanska života.
U međuvremenu, građani su od aktivnih učesnika pretvoreni u publiku. Navijaju, zvižde, komentarišu na društvenim mrežama, biraju favorite i negativce, ali retko ko više očekuje rasplet.
Svaki rasplet postane nova najava. Svaka završnica postane uvod. Svako finale nova sezona.
I možda je baš zato ovogodišnji Vidovdan zanimljiviji od mnogih prethodnih. Ne zbog toga što će se okupiti jedni ili drugi. Ne zbog toga što će neko imati veću binu, više zastava ili glasniji razglas. Već zato što obe strane pokušavaju da ubede građane da su baš oni glavni junaci priče.
Šta ako su građani umorni od toga da budu publika? Šta ako više ne žele da gledaju?
Šta ako posle svih sezona, specijala, repriza, vanrednih obraćanja, istorijskih dana i sudbonosnih Vidovdana, najveće iznenađenje ne bude ono što će se dogoditi na bini?
Šta ako najveće iznenađenje bude to da su ljudi ponovo počeli da se čude?
Društvo koje se više ničemu ne čudi opasno je blizu toga da se pomiri sa svim. Kada bismo se jednom pomirili sa svim nenormalnostima, svaka epizoda bi mogla da potraje zauvek.
I ne znamo kako se zove ova serija u večitim reprizama. Bolji život ili Srećni ljudi nisu sigurno.
Bez Novaka nema Ekspa
12. jun 2026.
Još uvek nema komentara.