Sve političke transformacijame su nekako gotovo poetski tužnjikave. Na primer vidiš čoveka koji je godinama bio simbol civilnog društva, zaštite ljudskih prava, evropskih vrednosti i kritičkog promišljanja vlasti, a onda ga jednog dana zatekneš kako sedi i slatko večera za stolom onih protiv kojih je nekada dizao glas. Kao roker na vašaru u Šapcu. Nije zabranjeno. Samo je pomalo neprijatno.
Nekada direktor YUCOM-a, osnivač Kuće ljudskih prava, čovek koji je godinama bio jedno od najprepoznatljivijih lica nevladinog sektora i zagovornik evropskih integracija. Čovek čija je biografija godinama služila kao dokaz da u Srbiji postoji ozbiljno civilno društvo. Milan Antonijević.
Izabran za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti. Kao kandidat SNS-a.
Ok je da neko menja političke stavove. Ljudi imaju pravo da evoluiraju, pa čak i da mutiraju.
Neobično je jedino to što kod nas svaka takva mutacija po pravilu vodi u istom smeru, prema vlasti.
SNS ima neverovatan talenat. Kao kralj Mida, samo naopako. Sve čega se dotakne pretvara se u partijsku infrastrukturu.
Nezavisne institucije postaju zavisne. Regulatorna tela postaju dekor. Kontrolni mehanizmi postaju servis. Ljudi koji su nekada kontrolisali vlast počinju da objašnjavaju zašto vlast zapravo nije toliko loša.
U tom smislu Antonijević nije uzrok, već simptom. Da je kojim slučajem ostao ono što je bio pre deset godina, verovatno nikada ne bi bio kandidat SNS-a. To je osnovno pravilo ovog sistema. Režim ne bira nezavisne ljude. Režim bira ljude za koje veruje da više nisu nezavisni.
I upravo zato je njegov izbor izazvao pobunu velikog dela civilnog društva. Više organizacija upozorilo je da njegova kandidatura otvara pitanje političke nepristrasnosti institucije i najavilo bojkot saradnje sa institucijom ukoliko on bude izabran.
Naravno, vlast se pravi iznenađena. Kao i uvek. Dobro poznati politički teatar.
Prvi čin: tabloidi nekoga satanizuju.
Drugi čin: režimski mediji ga razvlače po naslovnim stranama.
Treći čin: predsednik se pojavi kao glas razuma i tolerancije.
„A što ga napadate? Pa čovek samo ima svoje mišljenje.“
I eto demokratije.
Prvo vas linčuju, pa vas brane od sopstvenog linča. To je možda i najgenijalniji politički izum ove vlasti. Stvoriti požar, pa se pojaviti sa kanticom vode.
Ni sam Antonijević ne može biti sasvim siguran da mu veruju oni koji su ga kandidovali. Sistem koji počiva na lojalnosti nikada u potpunosti ne veruje preobraćenicima.
Tabloidi, kao udarne vulgarne pesnice režima, motre na svaku njegovu „greškicu“, jer ga ne smatraju svojim. Naprotiv.
U takvim sistemima nikada ne prestaješ da polažeš ispit podobnosti. Dovoljna je jedna izjava, jedno saopštenje, jedna preporuka koja se neće dopasti vrhu vlasti. Samo jedna.
I čovek koji je juče bio dokaz pluralizma preko noći postaje strani plaćenik, izdajnik, soroševac, smrad ili šta god bude potrebno za naslovnu stranu.
Upravo zato je šteta još veća.
Prethodna poverenica, Brankica Janković, uspela je, ipak, nešto što je u Srbiji postalo gotovo nemoguće. Da institucija opstane sa određenim kredibilitetom uprkos ogromnim političkim pritiscima. Čak i njeni kritičari uglavnom priznaju da je uspevala da očuva profesionalni integritet funkcije i da reaguje na brojne slučajeve diskriminacije bez otvorenog svrstavanja uz vlast. Takve institucije su retke. I upravo zato su dragocene.
Ovde čim nešto zadrži makar privid nezavisnosti, postaje meta. Režim ne podnosi prazne prostore.
Sve mora biti pod kontrolom. Sudovi. Mediji. Agencije. Regulatori. Poverenici. Zaštitnici. Sve. Kao kolekcionar sličica koji ne može da podnese da mu nedostaje još samo jedna.
Zato izbor Milana Antonijevića nije priča o jednom čoveku i njegovoj biografiji. Tu je reč o državi u kojoj se institucije ne osvajaju zato što loše rade, nego upravo i samo zato što još uvek rade. O državi u kojoj nezavisnost nije kvalitet nego mana.
Sudbina svake nezavisne institucije, pre ili kasnije, je da postane još jedna filijala vladajuće stranke. Sa starim logom na vratima. Kad SNS završi posao, institucija uglavnom ostane ista samo spolja. Isti naziv. Ista adresa. Isti pečat. Samo više nije institucija.
Nego, još jedna od filijala stare dobre Centralne otadžbinske uprave.
Branimir Glavaš – pravda posle 35 godina
16. jun 2026.
Vruć vetar za Državni posao, ali Vratiće se rode
15. jun 2026.
Još uvek nema komentara.