Skupština Kosova ne poštuje žrtve, već skriva zločine

Ponovo na Kosovu prebrojavaju mrtve i među poginulima u nesrećnom ratu 1998. i 1999. godine prave selekciju. Opet su i među stradalima jedni važni, a drugi ne.  Kao da nije dovoljno što su mnogi nevini stradali, već ih sad politika ponovo ubija  i deli i na “onom svetu”. Zašto kosovski (albanski) politički establišment priznaje samo albanske žrtve rata, kao da nije bilo Srba koji su ubijeni i zbog čega krije  etničko čišćenje?

Skupština Kosova usvojila je juče, jednoglasno, sa 90 glasova, “Rezoluciju o zaštiti istorijske istine o ratu na Kosovu 1998 – 1999. i dostojanstvu žrtava”. Dokument sadrži 17 tačaka, a predložila ga je Demokratska partija Kosova, kao odgovor na navodna iskrivljavanja činjenica o ratu, uključujući nedavnu kontroverznu izložbu u Prištini.

Rezolucija odaje “počast uzvišenoj žrtvi albanskog naroda“, palim borcima OVK i civilnim žrtvama, ističući potrebu zaštite njihovog dostojanstva i sprečavanja relativizacije sećanja. Ključne odredbe obavezuju institucije Kosova da intenzivno dokumentuju i istražuju samo zločine koje je počinila Srbija tokom rata.

Predviđa se priprema međunarodnih pravnih koraka, uključujući moguću tužbu protiv Srbije za genocidne zločine, kao i izmene Krivičnog zakonika kojima bi se uvela krivična odgovornost za negiranje.

Predlog  veliča „žrtvu albanskog naroda“ i ulogu OVK kao „oslobodilačke sile“, osuđuje „genocidne zločine Srbije“ i poziva na krivično gonjenje, tužbu protiv Srbije i izmene Krivičnog zakonika kojima bi se kažnjavalo „negiranje ili minimiziranje“ srpskih zločina, kao i „širenje srpske propagande“.

Rezolucija obavezuje institucije da dokumentuju samo „zločine počinjene od strane Srbije“, a Institut za ratne zločine na Kosovu dobija zadatak da „tačno i potpuno“ odrazi istorijsku istinu – isključivo onu koja odgovara albanskoj naraciji. Poslanici Srpske liste napustili su salu pre glasanja.

U poslednjem ratu na Kosovu je poginulo i nestalo oko 13,5 hiljada ljudi, od toga 10.415 Albanaca( 8.661 civila) a ostali uglavnom borci OVK.  Poginulo je 2.197 Srba (1.797 civila, ostalo su pripadnici vojske i policije). Život je izgubilo 528 Roma, Bošnjaka i ostalih pripadnika nealbanskih zajednica.

Nakon završetka rata (jun 1999.) i ulaska KFOR-a, došlo je do masovnog egzodusa Srba i drugih ne-Albanaca iz Kosova. UNHCR je registrovao više od 200 hiljada izbeglica sa Kosova.

Ovo iseljavanje je bilo praćeno paljenjem kuća, napadima i uništavanjem srpskih svetinja, što su dokumentovale Human Rights Watch i OSCE.

Rezolucija potpuno ignoriše stradanja Srba, Roma i drugih nealbanaca. Ni reči o civilima ubijenim od strane OVK, o logorima, o trgovini organima, o masovnim otmicama i ubistvima Srba tokom i posle rata.  U junu 1999. godine je počelo  masovno etničko čišćenje, spaljene su stotine kuća, a 150 pravoslavnih crkava i manastira uništeno ili oštećeno.

O tome – ni reči u ovoj rezoluciji.

Zašto se ne spominju? Rezolucija nije o istini. To je politička konstrukcija. Cilj je da se učvrsti slika „jednostrane žrtve“ i „jednostrane krivice“, da se pripremi teren za međunarodne tužbe i da se svaka drugačija interpretacija proglasi „negiranjem“ i „uvredom dostojanstva žrtava“. Tako se istorija pretvara u oružje za etničko čišćenje, a ne u osnovu pomirenja.

Prava istorijska istina zahteva priznavanje svih žrtava, bez obzira na etničku pripadnost. Selektivno pamćenje nije pravda – to je revanšizam koji produbljuje rane umesto da ih leči.

Da li se tako gradi multietnička država? Ne. Multietničnost podrazumeva jednako poštovanje patnji svih ljudi, a ne institucionalno brisanje jedne strane. Ovakvom rezolucijom Priština šalje jasnu poruku: na Kosovu postoji samo jedna istina i samo jedna žrtva. Sve ostalo je nepoželjno. Time se ne gradi zajednička budućnost, već se betonira etnička podela i nepoverenje. Time se samo stvaraju uslovi za neki budući etnički sukob.

Dokument poziva sudove na pojačano procesuiranje ratnih zločina, uključujući suđenja u odsustvu, i nalaže reakcije na međunarodnom planu protiv „napada na istorijsku istinu“.

Ova “rezolucija” nije dokument koji poštuje žrtve. Ovo je rezolucija koja skriva zločine.

Zašto na ovakvu rezoluciju ne reaguje ni međunarodna zajednica, ni Beograd?