Misteriozni kamp 3.000 iranskih mudžahedina u Albaniji
U mestu Manz, između Tirane i Drača, u Albaniji smešten je neobični kamp – “Ašraf 3”. U njemu živi skoro 3.000 Iranaca koji su se u Albaniju, po nalogu Sjedinjenih Država, organizovano doselili od 2013. do 2016. godine. Vašington je za njihovo preseljenje sa Bliskog istoka platio UNHCR-u 20 miliona dolara.
Misteriozni kamp, udaljen 24 kilometra zapadno od Tirane i oko 20 kilometara od Drača, sagrađen na oko 40 hektara, ima desetine zgrada, muzej, teretane, medijski centar, bolnicu…
U njemu živi između 2.500 i 3.000 Iranaca koji vode propagandne kampanje, digitalne mreže, sajber aktivnosti usmerene protiv aktuelnog režima u Teheranu.
Grupa lobira na Zapadu, organizuje konferencije “Slobodni Iran” i sajber napade na infrastrukturu u Iranu verujući da će jednog dana srušiti režim u Teheranu.
U ograđenom kompleksu se živi kao u komuni, u ideološkoj kombinaciji islama i marksizma.
“Mudžahedin -e Khalk” ili Narodni mudžahedini Irana, MEK, organizacija osnovana pre 60 godina, čudnim političko-nomadskim putevima se obrela u Albaniji.
U Iranu ih zovu “Munafekini” (na arapskom i persijskom – dvoličnjaci ili licemeri) i smatraju ih terorističkom organizacijom i oruđem Izraela i SAD.
Albaniji su doneli samo glavobolje, ističe deo medija u Tirani, koji su ove godine u više navrata izražavali bojazan da će njihov kamp, Ašraf 3, postati meta iranskih dronova. Uticali su da Tirana prekida diplomatske odnose sa Teheranom i proteruje iranske diplomate.
Albanska policija i Specijalno tužilaštvo (SPAK) izvršili su pre tri godine raciju u kampu, zbog sumnje na sajber-kriminal i političke aktivnosti usmerene prema Albaniji. Došlo je do sukoba, bacan je suzavac, jedan stanovnik kampa je poginuo, a više desetina je povređeno.
Zaplenjene su stotine računara i hard-diskova.
Iranski mediji su ubrzo nakon akcije tvrdili da su iranske obaveštajne službe došle do dela podataka sa računara koje je albanska policija zaplenila u kampu.
Deo javnosti vidi MEK kao žrtve, deo kao „državu u državi“ i bezbednosni rizik. Na zidovima u Tirani pojavljivali su se grafiti „MEK – Albania hates you“.
Istorijat MEK-a
Mudžahedin e Khalk, poznati i kao Narodni mudžahedini Irana su kontroverzna iranska opoziciona, levičarsko-islamistička grupa, osnovana 1965. godine, koja je još 1979. godine učestvovala u svrgavanju režima šaha Reze Pahlavija u Iranu. Brzo su došli u sukob sa ajatolahom Homeinijem, pa su se sklonili u Irak gde ih je štitio Sadam Husein. Tu su prerasli u vojsku i ratovali protiv Irana.
Kada su SAD osvojile Irak, oni su predali oružje. Vašington ih je štitio. Ali, kada su počele iranske milicije da ih napadaju, SAD su ih prebacile u Albaniju.
Preseljenje je trajalo od 2013. do 2016. godine. Prvo je primljeno oko 200–300 ljudi, a zatim još oko 2.500–3.000. Američki državni sekretar Džon Keri javno je zahvalio albanskoj vladi (premijeru Ediju Rami) na humanitarnom gestu i pomoći u evakuaciji poslednjih članova iz kampa Liberty u Iraku.
Stanovnici kampa nemaju potpun izbeglički status ili politička prava u Albaniji. MEK se nalazi u statusu humanitarnog egzila, a nevladine organizacije izražavaju zabrinutost zbog informacija o zlostavljanjima unutar samog kampa.
Premijer Edi Rama je nakon racije izjavio za zapadne medije da MEK ne može koristiti Albaniju kao „rov u ratu koji nije albanski” i da moraju poštovati zakone te zemlje ako žele tu da ostanu.
Mnogim članovima istekle su privremene lične karte, a albanska vlada je zamrzla ili znatno otežala proceduru njihovog obnavljanja kako bi sprečila nekontrolisano kretanje van kampa.
Iako su u Iraku decenijama funkcionisali kao klasična vojna formacija sa tenkovima i teškim naoružanjem, MEK se u Albaniji preorijentisao na informativno-propagandni i politički rat.
Kamp Ašraf 3 ima svoje računarske centre i medijske studije. Članovi grupe svakodnevno vode stotine profila na društvenim mrežama radi širenja propagande protiv režima u Teheranu.
Finansira se preko mreže humanitarnih fondacija u Evropi i Severnoj Americi, prikupljaju donacije, a nakon zatvaranja klasičnih bankarskih kanala, prikupljaju sredstva u kriptovalutama.
Zapadni i regionalni analitičari ukazuju na istorijsku, finansijsku i logističku podršku pojedinih zalivskih zemalja (poput Saudijske Arabije) i pojedinaca iz SAD koji se zalažu za promenu režima u Iranu.
Život u Kampu Ašraf 3 rukovodstvo grupe predstavlja kao uređen dom boraca za demokratsku budućnost Irana. Ali, izveštaji organizacija za ljudska prava ( Hjuman Rajts Voč ) i istraživačkih novinara i svedočenja prebeglih članova opisuju kamp kao strogo izolovanu, totalitarnu zajednicu sa elementima sekte ili kulta.
Hijerarhija i kult ličnosti
Na čelu organizacije decenijama se nalazio bračni par Masud i Marjam Radžavi. Nakon nestanka Masuda Radžavija 2003. godine (pretpostavlja se da je mrtav), Marjam Radžavi preuzela je apsolutni autoritet nad upravljanjem kampom i zahteva potpunu odanost. Njene fotografije su u svim prostorijama kampa, a članovi se uče da je odanost njoj jednaka odanosti borbi za oslobođenje Irana.
Zanimljivo je da su većina komandira i šefova sektora u kampu – žene.
Zapadni mediji navode da su u kampu zabranjene ljubavne veze.
Krajem 1980-ih, rukovodstvo MEK-a proglasilo je „ideološku revoluciju”. Svi članovi su morali zvanično da se razvedu od svojih supružnika. Seksualni odnosi, ljubavne veze, pa čak i romantikama skloni misaoni procesi strogo su zabranjeni. Pravilo celibata važi za sve članove bez izuzetka.
Bez kontakata sa porodicama
Članovima kampa nije dozvoljeno da kontaktiraju rođake ili roditelje u Iranu i inostranstvu. Porodična privrženost posmatra se kao „slabost” koja odvlači pažnju od političke borbe. Deca članova su tokom 1990-ih masovno slata u hraniteljske porodice u Evropi, a roditeljima je uskraćeno pravo da ih viđaju.
Život unutar kampa je militarizovan i do detalja isplaniran. Muškarci i žene žive u odvojenim objektima i ne smeju slobodno komunicirati. Dan se sastoji od višečasovnih aktivnosti na društvenim mrežama, održavanja kampa i vojne i propagandne obuke.
Ne mogu slobodno napuštati kompleks Ašraf 3, niti im je dozvoljeno da imaju privatne pametne telefone, internet ili pasoše u sopstvenom posedu.
Kolektivne sesije “ispiranja mozga”
Bivši članovi opisuju obavezne dnevne i nedeljne sastanke na kojima pojedinci moraju pred grupom javno da priznaju svoje privatne misli, seksualne frustracije ili sumnje u ispravnost odluka Marjam Radžavi. Oni koji iskažu neslaganje izloženi su javnom ponižavanju i verbalnom zlostavljanju od strane kolega.
Rukovodstvo MEK-a odbacuje sve tvrdnje da funkcionišu kao kult ili sekta. Oni tvrde da su odbegli članovi (njih nekoliko stotina) koji sada žive u Tirani, zapravo “špijuni Teherana”.
Bivši borci navode da je izuzetno teško fizički napustiti Kamp Ašraf 3. Opasan je visokim zidovima, bodljikavom žicom i pokriven nadzornim kamerama, a ulaze obezbeđuju interni čuvari i albanska policija. Svim članovima po dolasku u Albaniju oduzeti su pasoši, lične karte i novac.
Borci ne primaju novac za svoj svakodnevni rad na društvenim mrežama i medijskoj propagandi, što ih čini potpunim materijalnim zavisnicima od rukovodstva.
Većina onih koji su pobegli iskoristili su za bekstvo odlazak u bolnice u Tirani.
Prebegli članovi koji su radili u kompjuterskim salama kampa opisali su organizovani sistem manipulacije na društvenim mrežama. Svaki član je dobijao zadatak da upravlja desetinama lažnih naloga na platformama X (Twitter), Facebook i Telegram.
Članovi MEK-a su u kampu napali novinarku Kanala 4 i njen tim dok su snimali reportažu. Pokušali su da oduzmu kameru, došlo je i do fizičkog sukoba.
Albanski mediji navode da se unutar kampa krijumčari droga i trguje ljudima.
Još uvek nema komentara.