Tri godine od masovnog ubistva u Malom Orašju i Duboni: Suđenje završeno, spokoja nema
Tri godine su prošle od tog 4. maja, od noći koja je presekla život u dva mala mesta nadomak Beograda. U Duboni i Malom Orašju vreme se više ne meri kalendarom, već onim „pre“ i „posle“. Pre, kada su se deca okupljala u centru sela, sedela na klupama, pričala, radovala se, planirala život. I posle, kada su od te iste dece ostale samo fotografije na spomenicima. I bol i uspomene. I roditelji koji svako jutro ustaju sa istim pitanjem: Da li je užas mogao da se spreči?
Te večeri, 4. maja 2023, u Malom Orašju mladi su se okupili kod spomenika, kao i bezbroj puta ranije. Nije bilo ničeg neobičnog, roštilj, razgovor, smeh.
U nekoliko minuta, sve je nestalo.
Njihov vršnjak, Uroš Blažić, je iz automatskog oružja pucao na njih, a zatim krvavi pir nastavlja u Duboni. Devetoro mladih ljudi je ubijeno, više od deset ranjeno. Deca iz komšiluka, drugovi iz škole, braća i sestre. Najmlađem je bilo 14, najstarijem 25.
Saša i Zorica Panić su izgubili dvoje dece, ćerku Kristinu (18) i sina Milana (22). U jednom minutu izgubili su sve.
Oko 23.15 zove jedan drugar i kaže, ajde požuri, pobila se deca u školskom. Ja gledam sa kim se pobili, moj sin se nikada ni sa kim nije ni posvađao, a kamoli pobio, ne ide mi u glavu. Oblačim se, izlazim, stajem u centru selu, vidim Milana po patikama ga prepoznajem, gledam i ne verujem. Molim boga da nije i Kristina, jer je bila drugačije okrenuta. Leže pokriveni ćebićima, noge se odsekle, usta se osušila… Mislio sam da ću da umrem tu noć, priča nesrećni otac.
Na suđenje ubici njihove dece Milan i Zorica su dolazili u crnini, noseći fotografije, jer ništa drugo više nisu imali da ponesu.
Sa druge strane te priče stoji drugačiji život.
Ubicu su komšije i ranije opisivale kao agresivnog, sklonog incidentima, bez ozbiljnih posledica za svoje postupke. Zahvaljujući ocu, vojnom licu.
Njegovi uzori nisu bili sportisti, naučnici ili umetnici, već ljudi iz kriminalnog miljea.
Oružje kojim je ubijao nije bilo slučajno, poticalo je iz okruženja u kome je odrastao. Njegov otac, pukovnik, držao je arsenal oružja u kući. Ono je na kraju završilo u rukama sina.
Uroš Blažić je i nadležnima bio poznat od ranije po svom nasilničkom ponašanju. Od napada na policajca još dok je bio maloletan, do maltretiranja komšije kome je čak jednom prilikom isekao rampu motornom testerom. Iako je Blažić iza sebe imao pozamašan niz krivičnih prijava, zahvaljujući uticaju oca, svih je oslobođen.
Kako su tvrdili nesrećni roditelji, cele ove tragedije ne bi bilo da nije bilo propusta u ranijim sprovođenjima i zataškavanja prekršaja pod uticajem oca ubice.
Tokom suđenja, roditelji su sedeli nekoliko metara od čoveka koji im je ubio decu. Između njih samo staklo. Ali ni kroz to staklo Uroš Blažić nije mogao da pogleda u ljude kojima je oduzeo ono najvrednije. Rekao je:
Od srama ne želim da ih gledam u oči. Ubite me kriv sam, ali molim za milost prema mojoj porodici. Znam da od izvini nema ništa, ne moraju da me razumeju da nisam bio svestan šta činim. Odgovoran sam i neka završe sa mnom kada dođe taj čas i neka urade to kako treba. Molim milost za mog oca“.
Uroš Blažić je priznao zločin i osuđen je na 20 godina zatvora, maksimalnu kaznu za mlađe punoletnike. I njegov otac Radiša dobija istu kaznu zbog posedovanja veće količine nelegalnog oružja koje je bilo lako dostupno njegovom sinu.
Ali za porodice, presuda nije kraj. To je samo formalni epilog.
Teško je objasniti roditelju da je 20 godina „maksimum“, kada je izgubio dete od 18, 19 ili 20 godina.
Posle zločina, država je pokrenula akciju „razoružavanja Srbije“. Prikupljene su desetine hiljada komada oružja. I to je sve.
Nema odgovora na to što raniji incidenti nisu bili ozbiljno shvaćeni. Ostajemo u sistemu koji ne prepoznaje opasnost na vreme.
Najbolnija slika ove tragedije nije ni sudnica, ni presuda. To je slika sela u kojem više nema smeha mladih. To su dve prazne stolice u jednoj kući. To je majka koja više nema kome da postavi ručak.To je otac koji je izgubio i sina i ćerku u istoj noći.
Dubona i Malo Orašje danas nisu samo mesta tragedije. To su mesta gde se jasno vidi razlika između dva sveta. Sveta u kojem deca odrastaju da budu dobri ljudi. I sveta u kojem nasilje prolazi nekažnjeno, sve dok ne postane kasno.
Tri godine kasnije, Srbija i dalje stoji između ta dva sveta.
Još uvek nema komentara.