Donald Tramp je još jednom uspeo da uradi ono što deluje nemoguće, da ostane sam, iako formalno uz sebe ima najjači vojni savez na svetu.
Ti isti saveznici mu sad poručuju: „Vidimo se, čujemo se, drž’ se ti“.
Jer kad je došao trenutak da se stane uz Vašington u potencijalnom ratu protiv Irana, saveznici su počeli da izgovaraju rečenice koje se u diplomatiji prevode kao: „Ne računaj na nas.“
Prvi je liniju povukao francuski predsednik Emanuel Macron. Hladno, bez uvijanja:
„Evropa nije konsultovana… nema nameru da učestvuje.“
Ukratko, niste nas ni pitali, pa nas sad ni ne zovite. Pariz je otišao i korak dalje, pa je počeo da razmatra sopstvene inicijative, mimo Amerike.
Ni Berlin nije imao dilemu. Nemački kancelar Fridrih Merc spustio je rampu jednom rečenicom:
„Ovo nije naš rat.“
Kad Nemačka kaže da nešto nije njen rat, to znači da neće ni kacigu da pošalje, a kamoli vojnika.
U Londonu, već poznata britanska akrobatika. Premijer Kir Starmer pokušava da sedi na dve stolice, malo podrške, malo distance. Formalno uz SAD, suštinski bez ulaska u rat. Toliko „uz“ da ga je i sam Tramp javno prozvao zbog mlakosti.
Sa Dalekog istoka još jedno hladno tuširanje. Japanska premijerka Sanaea Takaiči podseća na realnost koju Vašington često zaboravlja:
Japan „se uzdržava od vojnog učešća“.
Prevedeno, imamo savezništvo, ali imamo i ustav. I nećemo da ga kršimo zbog tuđeg rata.
A onda i otvoreno „ne“, bez diplomatskih rukavica. Španski premijer Pedro Sančez:
„Nećemo biti saučesnici.“
Madrid je čak zatvorio svoje baze za operacije protiv Irana. Dakle, ne samo da ne učestvujemo, nego nećemo ni da gledamo.
I onda dolazi možda najiskrenija rečenica cele ove geopolitičke farse. Sam Tramp priznaje:
„Svi se slažu s nama, ali ne žele da pomognu.“
To je ta nova definicija savezništva, svi klimaju glavom, ali niko ne dolazi. NATO, nekad vojni savez, danas liči na grupni čet u kojem svi napišu „tu sam ako treba“, a kad zatreba, ostane seen.
I nije problem samo u ratu. Problem je u poverenju koje se raspalo. Saveznici više ne prate bez pogovora, ne ulaze u avanture i ne žele da plate cenu tuđih odluka. Jer, kako izgleda, svi su naučili jednu lekciju, kad Amerika zove ne znači da treba da se javiš. A Tramp, naviknut da komanduje, sada prvi put dobija odgovor koji ne može da kontroliše.
I dok velike države mere cenu rata, Balkan ima svoju računicu.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić već godinama vodi politiku balansiranja, ali uz dobro poznatu rečenicu koju često ponavlja u krizama:
„Srbija je na evropskom putu, ali čuva svoje prijatelje.“
Gledamo gde vetar duva. pa ćemo se prilagoditi. U praksi, to znači da se retko kaže jasno „ne“, čak i kad svi oko nas to izgovaraju bez zadrške.
U Sarajevu, član Predsedništva BiH Denis Bećirović insistira na lojalnosti zapadnim partnerima:
„Bosna i Hercegovina ostaje posvećena evroatlantskim integracijama.“
Što u kriznim situacijama obično znači pratićemo šta rade veliki.
U Podgorici, predsednik Jakov Milatović ne ostavlja mnogo dileme:
„Crna Gora je pouzdan NATO saveznik.“
Pouzdan čak i kada drugi saveznici biraju da ne budu previše „pouzdani“.
A u Prištini, premijer Albin Kurti redovno šalje poruke bez rezerve:
„Kosovo stoji uz SAD i svoje saveznike.“
I kad „veliki“ Makron i Merc kažu „nije naš rat“, Balkan još uvek, po svemu sudeći, razmišlja kako da se dokaže u tuđem.
Kao da nam nije dosta.
Još uvek nema komentara.