Rat na Bliskom istoku je tom regionu i celom svetu za nekoliko dana pričinio štetu koja se već meri stotinama milijardi dolara. Glavna meta svih strana u ratu je energetska infrastruktura i to je izazvalo globalnu krizu u snabdevanju energentima, najveću u poslednjih 50 godina.
Rat se polako pomera sa „nafte” na „rat za vodu”, što je potencijalno mnogo opasnije za civilno stanovništvo. Voda je najranjiviji resurs u čitavom regionu.
Ujedinjene nacije i evropske vlade upozoravaju da su sve češće na meti pogoni za desalinizaciju vode, što direktno ugrožava milione ljudi na Bliskom istoku.
Uništavanje postrojenja za desalinizaciju vode na Bliskom istoku ima ozbiljne i višeslojne posledice — humanitarne, ekonomske, političke i bezbednosne. U regionu gde je prirodnih izvora slatke vode vrlo malo, desalinizacija je bukvalno oslonac opstanka za milione ljudi.
Nema još masovnog atakovanja na ove pogone, ali nekoliko oštećenja su već izazvala potres u vodosnabdevanju u regionu.
Uništena je jedina fabrika za preradu morske u pijaću vodu u severnoj Gazi. Oštećena je i većina vodne infrastrukture Gaze, a proizvodnja vode je pala za 70 posto.
Pre sukoba je prerađivano 20 hiljada kubnih metara vode na dan, a sada svega 3.000. Snabevanje vodom u Gazi je praktično u kolapsu.
Na iranskom ostrvu Kešm pogođen je pogon za desalinizaciju i prekinuto snabdevanje 30 sela.
U Bahreinu je iranski dron oštetio postrojenje za preradu morske vode (73 hiljade kubnih metara dnevno), ali snabdevanje nije u potpunosti prekinuto. Oštećena su postrojenja Fudžairah u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, jedna od najvećih u regionu (prerađuju više stotina hiljada kubika vode dnevno).
U Kuvajtu su postrojenja “Doha West” oštećena od eksplozija.
U Persijskom zalivu postoji stotine desalinizacionih postrojenja, a do sada je direktno pogođeno njih nekoliko (3–6 potvrđenih slučajeva), dok je nekoliko fabrika vode oštećeno.
Procenjuje se da je 95% kapaciteta u regiona i dalje funkcionalno, ali pod rizikom.
Život u Persijskom zalivu zavisi od desalinizacije. U mnogim državama to je između 50–90 odsto pijaće vode. To je infrastruktura kritična za opstanak gradova.
Napadi su za sada ograničeni, često neprecizni ili kolateralni. Ali, prvi put u ovom ratu voda kao strateški resurs postaje meta. Smatra se „mekom metom” sa ogromnim posledicama.
Analitičari tvrde da bi samo jedan koordinisan napad mogao da ostavi milione ljudi bez vode i da izazove humanitarnu katastrofu veću od napada na energetsku infrastrukturu.
Na Bliskom istoku, voda nije samo resurs – ona je pitanje nacionalne bezbednosti. Uništavanje desalinizacionih postrojenja ne pogađa samo trenutnu dostupnost vode, već pokreće lančanu reakciju koja može destabilizovati čitave države i regione. U takvom kontekstu, voda postaje sredstvo pritiska jednako snažno kao energenti ili vojna sila.
Još uvek nema komentara.