Komentar na tekst sa Našeg portala: Da je sutra referendum Srbija bi ušla u EU

Tekst autorke Ane Mihajlovski „Prazna Knez Mihailova i digitalni fijasko: „Zašto je „evropska Srbija juče ostala bez Beograđana“ izazvao je mnogo komentara građana ali i NVO, posebno onih vezanih za EU. U celosti objavljujemo komentar Naima Lea Beširija, politikologa i direktora Instituta za evropske poslove:

Da je sutra referendum Srbija bi ušla u EU

Tekst Ane Mihajlovski, Prazna Knez Mihailova i digitalni fijasko: Zašto je „evropska Srbija“ juče ostala bez Beograđana, objavljen na portalu Naš juče, delimično je u pravu u jednoj stvari koju ipak promašuje da razradi do kraja: proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji se ne komunicira u skladu sa zakonima i strateškim dokumentima koje je sama država usvojila. Za to ne postoji kolektivna odgovornost, pogotovo ne odgovornost nevladinog sektora, već vrlo jasna politička linija odgovornosti koja vodi do vlasti Aleksandra Vučića.

Već četrnaest godina slušamo priču o reformama, dok se u stvarnosti dosledno urušavaju evropski standardi i interesi sopstvenih građana, što je danas vidljivo i na ulicama. Problem nije u nerazumevanju Evrope, već u tome što se ona godinama svesno prikazuje kao protivnik u geopolitičkoj igri u kojoj trenutno prednost ima Moskva, iako se formalno tvrdi suprotno.

Nije Evropska unija ta koja šalje policiju da bije građane Srbije, već ona kojom rukovodi Ivica Dačić. Nisu tužioci i sudije iz Brisela, Berlina ili Praga ti koji pune pritvore, već oni iz Novog Sada, Niša, Kragujevca i Beograda. Ne zazire Jaćimović i ostali privrednici od nekakvih batinaša i palikuća iz Zagreba ili Ljubljane, već od domaćih struktura koje funkcionišu uz prećutnu ili otvorenu zaštitu sistema. To su unutrašnji problemi posrnule države koja je odlučila da institucije koristi kao alat kontrole, a ne kao servis građana.

Pritom, ista ta vlast je tokom pandemije kovida vodila agresivnu kampanju protiv EU, optužujući je za licemerje i napuštanje Srbije, iako danas postoji jedva ijedna bolnica ili laboratorija koja nije obnovljena ili opremljena novcem evropskih građana. Teško je naći školu, fakultet ili opštinu koja nije koristila evropske fondove, kao i put, prugu ili energetsku infrastrukturu u kojoj nema tog doprinosa. Projekti poput Golupca, tvrdave Kale u Pirotu, kao i brojni muzeji i galerije širom zemlje, pokazuju kontinuitet podrške koja je konkretna i merljiva, čak i kada se politički minimizira ili prećutkuje. Na kraju, i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju kao jedini pravno obavezujući okvir sa EU doneo je Srbiji hiljade radnih mesta, milijarde investicija i snažan rast izvoza na tržište Unije pod povlašćenim uslovima, što svaki ozbiljan privrednik u ovoj zemlji vrlo dobro zna.

Posebno je problematično insistiranje na narativu o litijumu kao dokazu evropskog cinizma. Ta teza je u velikoj meri zasnovana na pogrešnim i često namerno iskrivljenim informacijama, uključujući i famozni naučni tekst od svega nekoliko stranica koji je kasnije povučen zbog ozbiljnih metodoloških nedostataka. Pretvarati takav izvor u osnov za široke političke zaključke nije ozbiljna analiza, već podvala koja dodatno zamagljuje već kompleksnu temu eksploatacije resursa i zaštite životne sredine.

U tom kontekstu, svesti jedan aktivistički događaj na priču o neuspehu i praznini znači ignorisati suštinu. Problem nije u nekoliko desetina ljudi na ulici, već u političkom sistemu koji je temu EU učinio toksičnom, obesmislio poverenje i izvrnuo realnost. Evropska unija nije policajac, tužilac ni sudija u Srbiji. Upravo to ovoj zemlji nedostaje i to je odgovornost koju niko sa strane ne može preuzeti.

Odgovornost Evropske unije takođe postoji i ne treba je relativizovati. Godinama su organizacije civilnog društva iz Srbije upozoravale na urušavanje medijskih sloboda, još od uklanjanja Olje Bećković sa televizije 2015, ali su ti signali često ostajali bez adekvatnog političkog odgovora. Istovremeno su ignorisani kredibilni izveštaji o malignom uticaju Rusije u regionu, kao i sve očiglednije i sistemske koruptivne prakse širom zemlje, uključujući i projekte poput Beograda na Vodi EXPO 2027. EU komisija je sve to lepo dokumentovala i dostupno je svakoj pismenoj osobi na uvid.

Ipak, umesto doslednog insistiranja na standardima, deo država članica se previše lako uklapa u aranžmane koji donose unosne poslove, prihvatajući politički okvir koji im se nudi i tu pre svega mislim na Mađarsku, Italiju, Francusku i Austriju. Kada se uz to doda spor i često nejasan proces proširenja, sa porukama koje variraju između podrške i kalkulacije, nije iznenađenje što poverenje građana slabi. To ne abolira domaće vlasti od odgovornosti, ali jasno pokazuje da kredibilitet evropske politike prema Srbiji zavisi od spremnosti da se principi primenjuju jednako kao i interesi.

Čini se da je Evropska unija konačno počela da razume kontekst. Već se vidi u izboru ljudi na ključnim pozicijama, uključujući Martu Kos i Tonina Picule, koji zbog sopstvenog iskustva iz regiona mnogo preciznije prepoznaju obrasce ponašanja i znaju kako se s mufljuzima postupa. Ostaje da se vidi hoće li to zaista otvoriti prostor za veću odgovornost.

Zato je važno razdvojiti dve stvari koje se uporno mešaju. Kritika EU može biti legitimna i potrebna, ali ona ne može služiti kao paravan za izbegavanje domaće odgovornosti. Kada se spoljašnji faktor koristi kao univerzalni krivac, tada se zapravo štiti unutrašnji poredak koji proizvodi probleme. U tom smislu, poruka skupa koji se kritikuje nije bila ni naivna ni odvojena od realnosti, već upravo suprotno, pokušaj da se vrati fokus tamo gde pripada, na institucije, odgovornost i društvo koje mora samo da izbori standarde kojima teži.

Na kraju, pitanje zašto na trgu nije bilo više ljudi tokom akcije organizovane usred Beogradskog maratona pre svega je pitanje za nas, građane, a ne za EU ili organizacije civilnog društva koje su godinama targetirane i diskreditovane zajedno sa opozicijom i novinarima. To je ujedno i pitanje za studentski pokret, gde je bila podrška kolegama iz Evrope, ali i za Evropski pokret u Srbiji, šta je bio cilj ovakvog formata i zašto je javnost pozvana tako kasno i bez šire pripreme.

Uprkos tim legitimnim pitanjima, važno je reći da tekst Ane Mihajlovski ne otvara ni jednu od ovih tema, niti nudi odgovore, pa čak ni osnovni novinarski standard da se organizatori kontaktiraju za komentar. Upravo tu propušta priliku za ozbiljnu analizu i ostaje na nivou ličnog utiska, a što se tiče istraživanja javnog mnjenja, i ona najkonzervativnija pokazuju da je sutra referendum, građani Srbije bi i u ovakvoj zatrovanoj atmosferi podržali većinski članstvo u EU, jedva, ali bi podržali.

Naim Leo Beširi
Politikolog i direktor Instituta za evropske poslove