Kako razlikovati AI od AB?
Televizija Hepi je dobila AI spikere. Digitalna lica sa srpskim imenima čitaju vesti bez treptaja, bez zamuckivanja, bez viška emocija i bez neprijatnih pitanja. Novinarska udruženja negoduju, medijski stručnjaci upozoravaju, publika se čudi.
Budimo pošteni, veliki deo domaćeg informativnog programa već godinama funkcioniše po principu koji bi svaki algoritam razumeo. Iz centrale stigne vest, zatim se umnoži u nekoliko desetina verzija i potom istovremeno emituje na svim frekvencijama. Razlika je uglavnom kozmetička. Negde je voditelj plav, negde crn, negde nosi naočare, ali vest je ista. Rečenice iste. Naglasci isti. Zaključci isti.
Kada prebacujete kanale, ne gledate različite televizije, već istu televiziju koja se zaglavila u beskonačnoj petlji.
Ako je predsednik otvorio fabriku, otvara je po ceo dan na svim kanalima. Ako studenti protestuju, svugde su strani plaćenici. Ako je inflacija problem, onda je svetski problem. Ako nije problem, onda je istorijski uspeh. Ako se činjenice ne uklapaju, tim gore po činjenice.
Zbog toga je odluka da AI čita vesti zapravo logičan korak. Čak pomalo i human.
Zašto bi živ čovek svakog dana morao da objašnjava da je pad standarda rast standarda, da je protest dokaz demokratije, a kritika dokaz zavere? Zašto bi neko trošio godine studiranja novinarstva da bi pročitao tekst koji već čitaju njegove kolega na pet drugih televizija?
Robot nema moralne dileme. Robot se ne buni. Robot ne traži povišicu. Robot ne kaže: „Ljudi, ovo baš nema smisla.“ Robot je idealan zaposleni.
Uostalom, ni vlasnici režimskih medija ne kriju oduševljenje. Već se odavno govori o digitalnim redakcijama i hiljadama robota.
Pravi izazov, međutim, nije u medijima. Pravi izazov je u politici. Često je teško razlikovati AI voditelja od prosečnog SNS funkcionera. Doduše, ima malo i razlike. Veštačka inteligencija odgovara na pitanje koje joj postavite. SNS funkcioner odgovara na pitanje koje niste postavili. AI generiše tekst na osnovu unapred unetih podataka. SNS funkcioner generiše saopštenje na osnovu unapred unetog predsednika. AI ponavlja obrasce. SNS funkcioneri ih recituju.
Neki modeli su već gotovo savršeni. Recimo, kada slušate Anu Brnabić, povremeno imate osećaj da gledate demonstraciju glasovnog asistenta koji je treniran na deset miliona sati konferencija za štampu i tri milijarde reči „Aleksandar Vučić“. Sve manje je pauzica tipa „aaa“, „uuu“, „mmmm“. „hmmm“, „ovauj“ i slično. Softver apdejtovan. Govor je malo brži i tačniji, sadržaj obiman, emocija izražena, a odgovor često nema nikakve veze sa pitanjem. Takvo bi tehnološko dostignuće koje fasciniralo i Silicijumsku dolinu.
Naravno, nisu svi modeli podjednako razvijeni. Postoje i oni koji još uvek zamuckuju. Neki se zaglave na pola rečenice. Neki zaborave zadatu poruku. Neki čak slučajno izgovore sopstveno mišljenje, što je ozbiljan sistemski kvar.
Pretpostavljam da se upravo zato organizuju razne akademije i političke obuke. To je, zapravo, proces finog podešavanja modela. U svetu to zovu „machine learning“. Kod nas „stranačka edukacija“.
Cilj je isti. Da algoritam postane stabilan. Da odgovor bude identičan bez obzira na pitanje. Da rečenica počinje sa „predsednik je rekao“ i završava se sa „nikada veći uspeh“.
AI spikeri su zato, možda, najiskrenija stvar koja se dogodila srpskim medijima poslednjih godina.
Prvi put ekran otvoreno kaže ono što smo dugo slutili. Za čitanje unapred napisanih poruka nije neophodno ljudsko biće. Što je i poštenije.
Robot bar ne tvrdi da je nezavisan. Ne glumi novinara. Ne predstavlja propagandu kao informaciju.
Samo odradi zadatak za koji je programiran.
Za razliku od nekih ljudi, koji već godinama rade potpuno istu stvar, samo mnogo skuplje i sa faličnim softverom.
Još uvek nema komentara.