Usred jednog od najstarijih i najprepoznatljivijih delova Beograda osvanuo je džinovski kantar, odnosno vaga, kao navodni simbol Terazija.
Problem je samo jedan, Terazije po vagi nikada nisu dobile ime.
Da je neko iz gradske vlasti, pre nego što je odlučio šta će predstavljati centar Beograda, otvorio makar Vikipediju, a kamoli neku ozbiljniju istorijsku knjigu, saznao bi da naziv Terazije potiče od turske reči „terazi“, ali ne u značenju običnog kantara za merenje robe, već od takozvanih vodenih terazija, kamenih vodotornjeva koji su bili deo osmanskog vodovodnog sistema.
Još u vreme kada je Beograd bio pod Osmanlijama, voda je sa izvora u Velikom Mokrom Lugu dovođena akvaduktom do grada. Na nekoliko mesta podizane su visoke kamene kule sa rezervoarima koje su služile da povećaju pritisak vode kako bi ona mogla da stigne do viših delova grada. Takve kule nalazile su se na mestu današnjih Terazija, kod nekadašnjeg Ruskog cara i Grčke kraljice. Upravo po tim „vodenim terazijama“ čitav kraj dobio je ime.
Simbol Terazija mogao je da bude vodotoranj, stara česma ili čak akvadukt. Vaga, nikako. Kao što su duhovito primetili ljudi na mrežama, to bi bilo isto kao kada biste na Gazelu postavili gazelu, na Lionu lava, na Banovom brdu bana, a na Vračaru spomenik Milanu Tarotu.
Ako ćemo baš doslovno da tumačimo nazive beogradskih naselja, mogućnosti su beskrajne. Na Cvetkovoj pijaci saksija sa muškatlama, na Medakoviću medved, na Konjarniku bronzani konj ili neki medijski mag, a na Bežanijskoj kosi maratonac u bekstvu.
Srećom, istorija ipak funkcioniše malo drugačije od dekoracije kružnih tokova.
Terazije nisu samo trg. One su jedan od simbola razvoja modernog Beograda. Tu je knez Miloš u 19. veku počeo da širi grad izvan šančeva, ovde su nikle prve reprezentativne zgrade, hoteli, kafane i čuvena Terazijska česma, koja i danas podseća na vreme kada je voda određivala život grada mnogo više nego saobraćaj.
Zbog toga istoričari već decenijama bez dileme navode da naziv Terazije nema veze sa trgovinskim kantarom, već sa sistemom za distribuciju vode. To nije pitanje tumačenja, već istorijska činjenica.
Možda je zato najveći problem nove skulpture to što nije samo estetska odluka. Ona pokazuje koliko se lako istorija može zameniti improvizacijom. Kada simbol grada postane pogrešan, onda više nije reč o umetnosti, već o nepoznavanju sopstvenog grada.
A, izgleda, da niko manje ne poznaje Beograd i njegovu istoriju od samog gradonačelnika.
Večan mu zaborav.
Beogradski Šiznilend
30. jun 2026.
Još uvek nema komentara.