Postoji samo jedna stvar koju Srbija i Hrvatska rade zajedno već više od tri decenije. Obeležavanje “Oluje”.
Ne istog događaja, naravno, Hrvatska obeležava pobedu, Srbija obeležava poraz, ali obe države obeležavaju istu političku potrebu, da se rat nikada do kraja ne završi.
Rat je, naime, isuviše koristan da bi ostao u istoriji. Jednom godišnje izvade se zastave iz magacina, očisti se prašina sa velikih reči, političari obuku svečana lica, a mrtvi ponovo dobiju radnu obavezu. Niko ih ništa ne pita, njihov posao je da posluže kao dokaz da je baš ova vlast najveći čuvar nacionalnog sećanja.
To je možda i jedina profesija na Balkanu u kojoj ni smrt nije dovoljan razlog za penziju.
U Hrvatskoj se ponovo govori o veličanstvenoj pobedi, mnogo je reči o slobodi, malo o spaljenim kućama, još manje o ubijenim starcima. Kao da zločin počinje da ugrožava državu tek onda kada ga neko izgovori naglas.
Ne možeš istovremeno slaviti vojnu pobedu i ćutati o ubijenim civilima ako zaista želiš da budeš ozbiljna država. Ne možeš ni oplakivati kolone izbeglica, a prećutati da su mnogi od tih ljudi po dolasku u Srbiju dočekani kao logistički problem, prisilno mobilisani u neki novi rat ili gurnuti na društvenu marginu. Ali danas su postali počasni gosti komemoracije, to je valjda napredak. Tako se to radi već trideset godina.
O kolonama traktora se s pravom govori, ali nesto manje o kazni za parking.
Ne postoji bolji dokaz da politika nema problem sa licemerjem od godišnjice “Oluje”. U Hrvatskoj je problem svaki razgovor o srpskim civilnim žrtvama, jer bi mogao da pokvari slavlje. U Srbiji je problem svaki razgovor o politici koja je prethodila “Oluji”, jer bi mogao da pokvari diskurs..
I tako već trideset godina, dve države brižljivo uređuju istoriju kao što se uređuje izlog. Ono što lepo izgleda ostavlja se napred, ono što bode oči skloni se u magacin.
Zanimljivo je da su političari najhrabriji pred mrtvima, njima bez problema drže govore, mnogo su oprezniji pred živima. Živi umeju da pitaju zašto ni posle tri decenije hiljade izbegličkih porodica nemaju rešeno stambeno pitanje, gde su nestali odgovornost, pravda i iskrenost čim se ugase kamere. Živi umeju da pitaju zašto se zločini priznaju samo kada ih počini neko drugi..
Na ta pitanja nema počasne garde.
I zato se svake godine ponavlja ista predstava. Jedni podižu zastave pobede, drugi podižu zastave stradanja. Obe strane podižu rejting.
Jedino što ne raste jesu standard, poverenje i sposobnost da se o ratu govori bez političke režije.
Najveća pobeda “Oluje”, trideset i jednu godinu kasnije, nije ni hrvatska ni srpska. Najveća pobeda pripada političarima.
Oko 200.000 Srba nestalo je iz Hrvatske kao posledica rata i „Oluje“, a jedan prostor je trajno promenio svoju etničku sliku. Zapad je u tome video vojni epilog, Hrvatska pobedu, Srbija tragediju i svako je uzeo samo onaj deo istine koji mu odgovara. Jedni su slavili bez suočavanja, drugi tugovali bez preispitivanja. A između tih političkih slepila ostale su prazne kuće, ugašena sela i ljudi čiji se životi ne uklapaju ni u jednu državnu verziju sećanja. Ono što ostaje danas jeste da više od 600 porodica žrtava rata traže tela onih koji se vode kao nestali.
Uspeli su da od rata naprave neiscrpan prirodni resurs.
Dok drugi kopaju litijum, oni već tri decenije kopaju po grobovima. I izgleda da su baš tu pronašli najisplativije nalazište glasova.
NAŠ TV:
Još uvek nema komentara.