U srpskoj književnosti poltron je uglavnom bio sporedni lik. Stajao bi iza gospodina ministra, nosio fasciklu, klimao glavom, dopisivao ono što šef nije stigao da misli i na vreme se smejao čak i kad vic nije bio ispričan. Nušić je imao pisara Peru. Gogolj činovnike. Sterija rodoljupce. Domanović vođe i njihove poslušne sledbenike. Aleksandar Vučić ima Anu Brnabić.
I tu se vidi koliko je Srbija napredovala. Nekada je poltron imao jednu scenu i dve replike. Danas može da dobije tri premijerska mandata, predsedavanje Skupštinom, državnu vilu, nalog na Tviteru i mogućnost da jednog dana postane predsednik Republike.
Ana Brnabić nije samo Vučićeva najvernija saradnica. Ona je njegov politički simultani prevodilac sa vučićevskog na još vučićevskiji. Što on pomisli, ona izgovori. Što on nagovesti, ona vikne. Što on ostavi nedorečeno, ona dopuni optužbom za državni udar, atentat, građanski rat, tajkune, blokadere, izdajnike, strane službe i, po potrebi, otcepljenje Vojvodine.
Ana nije politički broj dva. Broj dva ipak podrazumeva neku zasebnu vrednost. Ona je pre Vučićeva funkcija „copy-paste“, samo što se prilikom kopiranja povremeno poremete padeži, činjenice i smisao rečenice.
Od nestranačkog stručnjaka do partijskog kerbera
Kada je ušla u Vladu, predstavljena je kao moderna, obrazovana, stručna i nestranačka osoba. Bila je dokaz da vlast ume da pronađe eksperta, ženu, pripadnicu LGBT zajednice i osobu koja govori engleski, doduše sa titlom. Onda je stručnjakinja postala premijerka. Premijerka je postala članica SNS-a. Članica SNS-a postala je potpredsednica stranke.
Pa, predsednica Skupštine, zadužena da parlamentom upravlja kao razredna starešina odeljenjem u kome samo naprednjaci imaju opravdane izostanke.
Bio je to politički razvoj dostojan leptira, samo obrnut, od navodno slobodne i samostalne osobe, preko državnog funkcionera, do potpuno disciplinovane partijske gusenice.
Njena politička biografija zato ne liči na uspon kroz institucije, već na napredovanje kroz stepen lojalnosti. Vučić joj je tri puta poveravao sastavljanje Vlade, a već tada se u javnosti ocenjivalo da je glavni kriterijum za njen opstanak na vrhu upravo odanost šefu.
Kod Ane Brnabić lojalnost nije politička osobina. To je kompletan program Vlade.
Ekonomija, obrazovanje, zdravstvo, Kosovo, evropske integracije, sve su to pomoćne teme. Centralna državna politika glasi da je Aleksandar Vučić uvek u pravu, makar da nije ni progovorio.
Predsednica parlamenta bez parlamentarizma
Na mestu predsednice Skupštine Ana Brnabić je konačno pronašla funkciju po svojoj meri. Ne zato što voli debatu, već zato što može da je prekine.
Parlament bi, u tradicionalnim demokratijama, trebalo da bude mesto sukoba argumenata. Kod nas je to prostor u kojem predsednica Skupštine disciplinuje opoziciju, tumači šta je ko želeo da kaže, određuje ko je izdajnik, ko je nasilnik, a ko samo nepristojno postavlja pitanje na koje vlast nema odgovor.
Opozicione poslanike nazivala je „izdajnicima“ i „drukarama“, prvo čoveka proglasi državnim neprijateljem, a zatim mu velikodušno omogući dva minuta za repliku.
Za Brnabićevu je Skupština najviši predstavnički dom građana, pod uslovom da su građani glasali kako treba. U protivnom je rijaliti.
Ana je u Skupštinu unela red vojne kasarne, jedan komanduje, ostali slušaju, a neprijatelj je svako ko pita gde je nestala municija.
Zvučni top koji se nije čuo, ali je skoro ubio predsednika
Poseban dar Ane Brnabić jeste sposobnost da političku besmislicu izgovori sa autoritetom osobe koja upravo čita rezultat laboratorijske analize. Slučaj zvučnog topa postao je remek-delo tog žanra.
Pre nego što su institucije pouzdano utvrdile šta se dogodilo tokom protesta 15. marta, ona je već znala sve. Nije bilo nikakvog zvučnog oružja, čitava priča je planirana mesecima, cilj je bio građanski rat, a negde u zapletu pojavila se i namera da se ubije Aleksandar Vučić. Dakle, oružje nije upotrebljeno. Događaj se nije desio.
A i to što se nije desilo je bilo unapred organizovano kako bi se ubio predsednik koji tamo nije ni bio.
Kada činjenice nisu dovoljno dramatične, ona ih jednostavno unapredi. Kod nje svaka kritika vlasti za nekoliko minuta pređe put od pitanja do atentata. Ako građanin napiše da je put loš, do večeri će se ispostaviti da je planirao otcepljenje opštine, rušenje ustavnog poretka i likvidaciju predsednika udarnom rupom.
Vojvodina, separatisti i druge sezonske opasnosti
Najnovija priča o navodnom otcepljenju Vojvodine savršeno pokazuje čemu Ana služi.
Kada građani traže evropsku Srbiju, dobiju optužbu da rasturaju Srbiju.
Kada opoziciona platforma govori o promeni vlasti, Brnabićeva u tome vidi granicu, carinu, vojvođanski pasoš i verovatno mornaricu na Tisi.
Stari radkalskii trik, ne raspravljaš o onome što piše, već o onome što si odlučio da navodno piše. Ne pobijaš sagovornika, nego mu dopišeš program, separatizam i nekoliko stranih ambasada.
LGBT premijerka bez LGBT politike
Ana Brnabić je u međunarodnoj javnosti godinama služila kao dokaz modernizacije Srbije. Prva otvoreno gej premijerka, žena na čelu Vlade, simbol navodne tolerantnosti jednog režima koji je kod kuće uredno negovao tabloide, govor mržnje i političke saveznike kojima LGBT zajednica služi kao vreća za udaranje.
Njena seksualna orijentacija nije problem. Problem je što ju je režim koristio kao ukras, dok ona nije učinila gotovo ništa za jednaka prava svih ljudi.
Istospolna partnerstva nisu zakonski uređena. Porodični, nasledni i roditeljski položaj takvih parova ostao je neravnopravan. Kritičari iz LGBT zajednice godinama joj zameraju da nije upotrebila ogroman politički položaj koji je imala kako bi promenila sistem.
Imala je priliku da bude simbol emancipacije. Izabrala je da bude simbol poslušnosti.
Aktivisti traže zakon, ona nudi prisustvo na Prajdu.
Vila kao skromni smeštaj državnog službenika
Tu skromnu i običnu Srbiju brani iz vile u kojoj je nekada živela Jovanka Broz.
Objekat je renoviran, a Ana Brnabić se u njega uselila kao predsednica Vlade. Javnost nikada nije dobila utisak da je reč o ženi opterećenoj buržoaskim komforom. Naprotiv, sve je to očigledno bilo neophodno kako bi se što efikasnije branili siromašni građani od bogatih opozicionih tajkuna.
Teško je voditi bitku protiv elita iz dvosobnog stana. Naročito kad državna vila ima bolju internet vezu za svađu na Tviteru.
U naprednjačkoj verziji jednakosti, narod dobija parizer, predsednica dobija rezidenciju, a svi zajedno dobiju objašnjenje da nikada nismo živeli bolje.
Brat Igor i država „by the book“
Dok je Ana gradila karijeru u državi, njen brat Igor pojavljivao se u pričama o poslovima sa državom.
Marinika Tepić je još 2020. tvrdila da je firma Aseko, u kojoj je Igor Brnabić bio direktor, za dve godine od EPS-a dobila poslove vredne 20 miliona evra. Važno je reći da je reč o političkoj optužbi, a ne pravosnažno utvrđenoj zloupotrebi.
Mada je u državi Ane Brnabić to sasvim dovoljno da se ne postavi nijedno ozbiljno pitanje.
KRIK je kasnije objavio i da je Igor Brnabić bez građevinske dozvole dogradio vilu na Zvezdari, a zatim je legalizovao iako je, prema tumačenju zakona koje prenosi KRIK, objekat građen posle 2015. bez dozvole morao biti srušen. Brnabić je tvrdio da je postupao po propisima i da je sve radio „by the book“.
Fina formulacija.
„U mojoj glavi, sve je po zakonu.“
U glavi građevinske inspekcije možda nije. U zakonu možda nije. Na satelitskom snimku možda nije.
Vila je, prema proceni agencije koju je angažovao KRIK, nakon radova imala 431 kvadrat i vredela najmanje 800.000 evra.
I nikom ništa. Odnosno, Igoru vila.
Tviter ratnica iz državne rezidencije
Ana Brnabić najveću političku hrabrost pokazuje na društvenim mrežama.
Tamo nema predsedničkog zvona, poslovnika ni obaveze da sasluša odgovor. Može da etiketira, vređa, proziva i optužuje građane, novinare i opoziciju kao da nije jedna od najmoćnijih osoba u zemlji, već anonimni partijski bot kome je zapala noćna smena.
Njene objave često liče na svađu u kojoj je neko slučajno ostavio uključene državne institucije. Umesto argumenta, etiketa. Umesto odgovora, Vučić. Umesto činjenice, još više Vučića.
Aleksandar Vučić je kod Ane istovremeno predsednik, ideolog, istorijska ličnost, mučenik, zaštitnik naroda i vremenska prognoza.
Kad sija sunce, zaslužan je Vučić. Kad pada kiša, napadaju ga tajkunski mediji. Kad duva vetar, pokušava se državni udar.
Kad nema vetra, to dokazuje da nije bilo zvučnog topa.
Lapsusi kao državni pravac
Ana Brnabić je tokom godina stekla reputaciju političarke čije se izjave često pretvore u lapsuse, logičke vratolomije ili činjenične probleme. Istinomer je više puta proveravao njene navode, a u analizi nastupa o medijskim slobodama ukazivao je na neistine i zloupotrebu činjenica.
Ali lapsus kod Ane nije obična omaška. To je sistem upravljanja.
Kaže nešto netačno, krivi su mediji što su preneli. Pomeša podatke, kriv je kontekst. Obeća digitalizaciju, nestane birački spisak. Tvrdi da komisija ima podatke, članovi komisije kažu da nema.
I nema neprijatnosti, samo nove konferencije za štampu na kojoj Ana objašnjava kako je prethodni iskaz bio potpuno tačan, samo što ga činjenice nisu dobro razumele.
Ana, predsednički kandidat?
Aleksandar Vučić može da kandiduje Anu Brnabić za predsednicu Srbije. Ne zato što ona ima veliki lični politički autoritet. Nema ga. Ne zato što samostalno donosi glasove van SNS-a. Teško. Ne zato što birači u njoj vide državnicu. Još teže.
Može zato što je potpuno lojalna, politički zavisna od njega, dovoljno poznata, dovoljno agresivna prema protivnicima i bez sopstvene baze moći koja bi je jednog dana navela da pomisli da je predsednica zaista predsednica.
U javnosti se poslednjih nedelja upravo Brnabićeva i premijer Đuro Macut pominju kao mogući kandidati vlasti. Sagovornici medija ocenjuju da kandidatura Brnabićeve nije neverovatna, ali i da ni ona ni Macut ne donose značajnu dodatnu vrednost izvan Vučićevog rejtinga. Suština bi bila da Vučić lično vodi kampanju, a posle eventualne pobede nastavi da vlada umesto izabranog kandidata.
Birao bi se predsednik Republike, a dobio bi se ovlašćeni zastupnik Aleksandra Vučića.
Neki režimski komentatori već je predstavljaju kao najbolje rešenje, dok opozicija kandidaturu vidi kao nagradu za dugogodišnju lojalnost. Ipak, trenutno nema pouzdane potvrde da je Vučić doneo konačnu odluku.
Procena je da Ana Brnabić ima ozbiljnu, ali ne i najveću šansu. Njena nemerljiva prednost je apsolutna poslušnost.
Najveći nedostatak je što izaziva snažan otpor izvan tvrdog biračkog jezgra SNS-a i nema Vučićevu sposobnost da glumi istovremeno nacionalistu, Evropljanina, domaćina, žrtvu, vojskovođu i čoveka koji je upravo lično snizio cenu salame.
Vučiću je potreban kandidat koji će biti dovoljno slab da ga sluša, ali ne toliko slab da izgubi izbore.
Ana savršeno ispunjava prvi uslov. Kod drugog postoje izvesne teškoće.
Predsednica po meri jednog čoveka
Ipak, ne treba je potceniti. U sistemu u kojem sposobnost nije prednost, nemuštost nije prepreka, a odanost je važnija od izbornog rezultata sve dok glasove obezbeđuje šef, Ana Brnabić može dogurati još dalje.
Ona je već dokazala da se u Srbiji može postati premijer bez sopstvene politike, predsednik Skupštine bez osećaja za dijalog i simbol tolerancije bez borbe za ravnopravnost.
Ipak, bila bi žena na čelu Srbije, prva pripadnica LGBT zajednice na toj funkciji i prva predsednica kojoj bi predsednik bio neko drugi.
Nušić bi takav lik verovatno odbacio kao preteran. Čak bi i pisar Pera u jednom trenutku zastao, spustio pero i rekao:
„Gospođo ministarka, nije li ovo ipak malo mnogo?“
Ana ne bi zastala.
Otvorila bi Tviter, optužila Peru da radi za tajkunsko-blokaderske medije, proglasila Živku Popović vođom separatističke platforme i objasnila da je Aleksandar Vučić jedini čovek koji je ikada iskreno želeo modernu, uspešnu i pristojnu Srbiju.
A zatim bi sačekala da joj se kaže šta dalje da kaže.
Vučić iz svih kolona
09. jul 2026.
Još uvek nema komentara.