Sinoć, dok je veliki požar u Deliblatskoj peščari već bio stavljen pod kontrolu, ali su oko Dubovca i Šumarka i dalje ostajala aktivna žarišta, meštani Dubovca ponovo su izašli na obod šume. Ne sa vatrogasnim uniformama, ne sa profesionalnom opremom, ne sa nekakvim velikim planom koji je neko napisao na papiru.
Nego sa onim što imaju, lopatom, lampom, vodom i međusobnim dogovorom i ono što je fascinantno na snimcima od sinoć nije samo to što ljudi gase vatru već kako to rade. U malim grupama po pet, šest, deset ljudi.
Idu svi zajedno,traže žarišta, osluškuju. Gledaju gde se dim ponovo pojavljuje, ako neko pronađe žar, ostali dolaze. Jedan nosi vodu drugi lopatu, treći lampu, neko ide napred, neko ostaje iza.
A na glavnoj putanji u mraku uvek stoji čovek sa lampom, ne zato što je to njegova funkcija, nego zato što svi znaju koliko je lako izgubiti se u Peščari. Jedan pogrešan korak i više ne znaš gde si.
View this post on Instagram
U Deliblatskoj peščari noću nemaš osećaj da si u šumi kroz koju si prošao sto puta, imaš osećaj da si u lavirintu. Zato čovek sa lampom stoji na putanji, da ga vide i znaju gde je povratak.
I onda shvatiš da gledaš nešto mnogo veće od običnog gašenja požara. Gledaš ljude koji su bez uniforme i bez profesionalne obuke za intervenciju na šumskom požaru, napravili svoju malu organizaciju.
Neformalnu, ali neverovatno funkcionalnu, gde nekim prećutnim dogovorm svako zna šta i kako treba, ko gde ide i ko šta radi… ide se do žarišta, gasi se i tako ukrug.
Satima, noću, dok većina ljudi spava. To nije heroizam iz filma, to je nešto mnogo jednostavnije.
To su komšije koje znaju da im je selo tamo iza leđa i da vatra ne sme da stigne do njega.
Požar u Deliblatskoj peščari zahvatio je prema dosadašnjim procenama više od 1.500 hektara šume i niskog rastinja, a na terenu su danima angažovane brojne profesionalne službe, vojska, javna preduzeća i dobrovoljna vatrogasna društva.
I njihov posao je ogroman, ali postoji još jedna slika ovog požara koju ne prikazuju često zvanična saopštenja.
Čovek iz Dubovca u mraku nosi kantu vode, lopatu, lampu i pravac u dim, i onda povik:
„Tamo ima još jedno.“ , i grupa se pomeri.
Nema komandnog centra, oni imaju jedni druge i Peščaru koju poznaju bolje nego bilo ko ko je u nju došao samo zato što je izbio požar.
Možda je najvažnija rečenica jednog Miloša iz Dubovca dok je sav prljav od pepela, sa lopatom u rukama zastao na kratko da predahne i izgovorio:
„Nismo verovali da možemo ovoliko da budemo složni.“
To je ono što treba da ostane zapamćeno, ne samo koliko je hektara izgorelo, koliko je puta helikopter preleteo iznad Peščare, nego i to koliko su se ljudi iz jednog sela organizovali kada je bilo najteže, jer zajedništvo obično zvuči kao velika reč. U Dubovcu ovih dana nije bilo velikih reči, već velikih dela, to je zajedništvo, bez govora,bez neke velike bine i nekih novih mitinga, bez slogana.
I možda je upravo zato Dubovac sinoć i svih ovih dana izgledao toliko impresivno, ne zato što su meštani glumili vatrogasce, nego zato što su uradili ono što svaki čovek može da uradi kada vidi da je njegov prostor ugrožen. Organizovali su se, podelili zadatke, napravili male ekipe, pratili jedni druge, vraćali se po vodu pa opet tražili preostala žarišta.
I nisu prestali kada je veliki plamen nestao, jer ljudi koji žive uz šumu znaju ono što se iz televizijskog prenosa ne vidi, požar nije gotov kada više ne vidiš veliki plamen, ostane žar, ostane dim, tiha užarena vatra ispod površine, jedno malo mesto koje može ponovo da plane.
I zato se sinoć išlo kroz obod šume da se pronađe ono što još tinja, da se zatrpa.
Onda pogledaš tu sliku, Peščara, noć, potpuni mrak i desetak ljudi koji ulaze u šumu, svi znaju da moraju zajedno, jer pojedinačno ne mogu mnogo, ali zajedno mogu da urade neverovatno mnogo. Tako nastaje sistem, ne na papiru, nego među ljudima.
Samo je neverovatno koliko često to otkrijemo tek kada nam vatra dođe pred vrata.
A možda bi najveća lekcija iz ovog požara trebalo da bude upravo to,
Ne koliko je ljudi bilo potrebno da se ugasi vatra, nego koliko je ljudi bilo potrebno da se ne dozvoli da se ona ponovo rodi iz jednog jedinog žarišta. Sinoć su to bili ljudi iz Dubovca.
Možda je baš zato prizor tih ljudi u mraku snažniji od bilo kakvog velikog političkog govora o zajedništvu, jer oni nisu pričali o tome kako treba biti složan.
Oni su bili složni.
Još uvek nema komentara.