Od Otvorenog Balkana do zatvorenog Ibra: Kako je pukla ljubav Vučića i Rame?
Bila je to jedna od velikih balkanskih političkih ljubavi. Aleksandar Vučić i Edi Rama nisu se, doduše, nikada baš voleli, ali su godinama veoma uspešno glumili da se razumeju. A na Balkanu se i to računa kao ozbiljna veza.
Sastajali su se, nazdravljali, otvarali sajmove vina, crtali nove regionalne mape saradnje i uveravali nas da je pred nama istorijsko pomirenje Srba i Albanaca. Napravili su Otvoreni Balkan, zajedno savetovali Evropu kako da ih primi u EU, a Rama je dugo bio jedan od retkih regionalnih lidera spremnih da razume Vučića i onda kada ga je sve manje razumeo Brisel.
Danas smo stigli do toga da se raspravljaju o reci. Tačnije, o tome može li Aleksandar Vučić da promeni tok Ibra.
Ako postoji bolja metafora za balkansku politiku poslednje decenije, teško ju je izmisliti.
Od vina do jednog Albanca
Priča je počela ambiciozno. Vučić, Rama i tadašnji makedonski premijer Zoran Zaev pokrenuli su 2019. inicijativu Mini Šengen, koja je dve godine kasnije dobila mnogo zvučnije ime, Otvoreni Balkan.
Ideja je bila teško osporiva. Slobodnije kretanje ljudi, robe i kapitala, manje čekanja na granicama i zajedničko tržište rada. Kosovo, Crna Gora i Bosna i Hercegovina nisu pristupili, a naročito je Priština projekat posmatrala kao pokušaj jačanja regionalne pozicije Srbije.
Vučiću i Rami to nije naročito smetalo. Dvojica lidera sa izraženom sklonošću ka personalizaciji vlasti pronašla su zajednički jezik. Kada region ima problem, sastanu se lideri. A ako se usput može otvoriti i flaša vina, tim bolje.
Otvoreni Balkan jeste doneo neke praktične koristi, kraća čekanja na granicama, lakši promet robe i pojednostavljene procedure. Ali spektakularno najavljivano zajedničko tržište rada dalo je nešto skromniji rezultat.
Do sredine 2025. preko tog mehanizma posao u Srbiji dobila je 351 osoba iz partnerskih država, 350 iz Severne Makedonije i jedan Albanac. Jedan.
Za godine samita, deklaracija, hotela, ručkova, večera i istorijskih govora uspeli smo, dakle, da otvorimo Balkan dovoljno široko da kroz njega na srpsko tržište rada prođe jedan Albanac.
U međuvremenu su i Srbija i Albanija nedostatak radnika sve više rešavale ljudima iz Nepala, Indije, Bangladeša, Šri Lanke i Filipina.
Već 2023. Rama je praktično proglasio da je misija završena i da se treba vratiti Berlinskom procesu. Otvoreni Balkan nije formalno umro, neke pogodnosti i danas funkcionišu, ali kao velika politička priča uglavnom je utihnuo.
Problem je bio i što je projekat previše ličio na regionalni politički startap dvojice lidera naviknutih da državu poistovećuju sa sobom.
Rama i Vučić savetuju Evropu
Ipak, politička veza nije završena sa Otvorenim Balkanom.
Još u martu ove godine Vučić i Rama zajedno su predložili novi model evropskih integracija. Ubrzano, fazno uključivanje Srbije i Albanije u EU, čak i bez prava veta u početnoj fazi članstva.
Dve države koje godinama pokušavaju da ispune evropske kriterijume odlučile su da objasne Evropskoj uniji kako treba da reformiše sopstveni sistem proširenja. Samo što su se u međuvremenu njihove evropske putanje ozbiljno razdvojile.
Albanija napreduje prema članstvu, dok Srbija zaostaje, opterećena stanjem demokratije i vladavine prava, odnosima sa Rusijom i, naravno, Kosovom.
Rama zato sve više ima razloga da gleda prema Briselu. Vučić sve češće prema satu. A obojica povremeno preko ramena, prema ulici.
Dva jaka lidera, mnogo nezadovoljnih građana
Postoji još jedna sličnost između dvojice nekadašnjih političkih partnera. Bave se evropskom geostrategijom, a obojica imaju problema kod kuće.
Srbija već dugo živi sa studentskim i građanskim protestima, zahtevima za vanredne izbore i nezadovoljstvom zbog korupcije, institucija i odgovornosti vlasti.
Ni Rama nema razloga za potpuno spokojstvo. Albaniju su pratili protesti zbog optužbi za korupciju i koncentraciju vlasti, zahtevi opozicije za njegovom ostavkom i sukobi demonstranata sa policijom.
Dvojica lidera koji su godinama nastupali kao regionalni garanti stabilnosti tako imaju sličan problem. Građani nikako da se ponašaju u skladu sa informacijom da žive u stabilnim državama.
I baš tada na scenu stupa Ibar.
Ako neće narod, možda će reka
Vučić je objavio da Srbija razmatra mogućnost promene vodotoka Ibra na svojoj teritoriji i da su već pozvani stručnjaci. Ideju je direktno povezao sa položajem Srba na Kosovu, uz poruku da će se onda videti „šta će da rade Albanci“.
Ibar, međutim, nije kanal iza vikendice koji se lopatom može skrenuti malo ulevo.
Izvire u Crnoj Gori, protiče kroz Srbiju i Kosovo, pa ponovo ulazi u Srbiju. Njegove vode imaju ogroman značaj za Kosovo, naročito kroz sistem Gazivode/Ujman, za vodosnabdevanje, energetiku i privredu.
Politička poruka Prištini da Srbija, makar retorički, može da posegne za resursom od strateškog značaja za Kosovo.
I tu se umešao stari prijatelj iz boljih dana.
Rama je Vučiću poručio da će Ibar nastaviti da teče „prema geografiji, a ne prema folkloru“, naglasivši da Kosovo nije teritorija Srbije i da njegovi prirodni resursi nisu resursi Srbije.
Beograd je uzvratio optužbama da Tirana skreće pažnju sa položaja Srba i njihove imovine na Kosovu.
I tako smo posle godina zajedničkih fotografija, rukovanja i zdravica stigli od Otvorenog Balkana do pitanja može li se zatvoriti Ibar.
Reka kao politički protivnik
Naravno, jedno je politička pretnja, a sasvim drugo promeniti tok međunarodne reke.
Vučiću, u trenutku dugotrajnog unutrašnjeg pritiska, odgovara povratak na teren na kojem se najbolje snalazi: Kosovo, nacionalna ugroženost, velika državna pitanja i dramatične poruke.
Rama, suočen sa sopstvenim problemima kod kuće, dobija priliku da nastupi kao zaštitnik Kosova i čovek koji Beogradu objašnjava geografiju.
Dva lidera pod pritiskom ponovo su, dakle, pronašla jedan drugog. Samo sada ne da zajedno rešavaju problem, nego da jedan drugome budu problem.
Možda je zato njihova politička veza bila dugovečnija nego što izgleda. Vučić i Rama godinama su jedan drugome bili korisni kao dokaz da Balkan može da se pomiri. Danas mogu biti korisni jedan drugome kao dokaz da Balkan opet može da se posvađa.
U oba slučaja kamere rade.
Od vina do vode
Priča o Vučiću i Rami zato nije priča o velikom prijateljstvu koje se pretvorilo u neprijateljstvo. Verovatnije je da velikog prijateljstva nikada nije ni bilo.
Bila je to interesna zajednica dvojice dominantnih lidera kojima je odgovaralo da se predstavljaju kao ljudi sposobni da preskoče istoriju, institucije i komplikovane odnose dva naroda i sve dogovore direktno, lider sa liderom.
Dok je korist bila zajednička, nazdravljalo se vinom. Kada je Otvoreni Balkan izgubio političku vrednost, utihnule su zdravice. Evropski putevi Srbije i Albanije su se razišli, pa je nestao i dobar deo potrebe za starom bliskošću.
A kada obojica imaju nezadovoljne građane kod kuće, velika nacionalna tema preko granice nikada nije naodmet. Tako smo od Mini Šengena stigli do maksi Balkana
Od zajedničkog tržišta do zajedničke svađe. Od vina do vode.
Samo je jedna stvar ostala ista. Vučić i Rama i dalje pokušavaju da određuju kojim će putem ići Balkan.
Jedini problem je što im se sada umešala i reka.
A Ibar, za razliku od birača, opozicije, televizija i institucija, prilično teško prima politička naređenja.
Još uvek nema komentara.