Prisluškivanje studenata: Kako je čuvar Ustava rešio misteriju privatnosti
Foto: Ustavni sud Srbije
Vladan Petrov, predsednik Ustavnog suda, otišao je na televiziju i logikom rijalitija objasnio nam život u zemlji Srbiji. Kaže predsednik Ustavnog suda Srbije: ako nemate šta da krijete, zašto bi vas brinulo prisluškivanje. Genijalno. Konačno smo dobili ustavnog mudraca koji je rešio misteriju privatnosti. Privatnost je, ispostavilo se, samo izgovor za one koji su grešni. Čisti ljudi mogu da spavaju mirno, čak i kad im neko gleda kroz prozor i čita poruke.
Lepo. Sad samo treba da se dogovorimo ko određuje šta je „šta da krijete“. Da li to rade tajne službe ili možda neki anonimni algoritam, ili mafija koja se orodila sa vlastima ili možda sam predsednik Ustavnog suda dok sedi u studiju i brani državu od njenih gluposti.
Petrov kaže da to „nije špijuniranje“. Špijunira se država, a ne studenti. Studenti se, eto, samo malo neovlašćeno snimaju. Ako se uopšte snimaju. Ako je uopšte bilo. Ako, ako, ako… Dokle god ima dovoljno „ako“, sve je u redu.
„Moguće je da ih je neko i prisluškivao, a ko kaže da ih je prisluškivala država Srbija? To samo u sudskom postupku može da se utvrdi“, uporan je Petrov. U kom postupku? Ustavni sud Srbije se proglasio nenadležnim kada je u pitanju Briselski sporazum, kojim je direktno prekršen Ustav Srbije. Vašingtonski sporazum, Ohridski sporazum… Ustavni sud ih nije ni uzeo u razmatranje. Ustavni sud u dubokom snu u zemlji u kojoj se ustav krši svakodnevno.
Ako nema dokaza – nema ni problema. A ako ima dokaz – onda su to dokazi protiv onih koji se žale. Jedino što predsednik Ustavnog suda Srbije predano radi – sluša predsednikove nastupe, i…prilično ih dementno prepričava na tabloidnim televizijama. Pošto je predsednik rekao da su ga prisluškivali i gospodin Petrov, razumljivo, pretpostavja da i njega prisluškuju. Predsedničke ambicije predsednika Ustavnog suda?
Osnovane su sumnje da predsednik Ustavnog suda poznaje Ustav Srbije. Član 41 glasi: „Tajnost pisama i drugih sredstava komuniciranja je nepovrediva. Odstupanja su dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom”.
U sledećem članu Ustava Srbije se navodi: “ Zaštićeni su podaci o ličnosti; njihova zloupotreba je zabranjena i kažnjiva”.
Ljudsko dostojanstvo (član 23) i privatnost su temeljna prava.
Argument predsednika Ustavnog suda: „ako nemate šta da krijete” se kosi sa Ustavom. Pravo na privatnost postoji nezavisno od toga da li neko „ima šta da krije“.
Ustavni sud je samostalan i nezavisan organ koji štiti ustavnost, zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode (član 166).
U normalnim zemljama sudijama (uključujući i sudije Ustavnog suda) zabranjeno je političko delovanje. I naš Ustav to propisuje ( član 55. stav 5 i član 148. stav 4).
Zaboravio je i to predsednik Ustavnog suda.
On je, veli, „čovek države“. To je lepa formulacija. Zvuči skromno, a zapravo znači: ja sam sa one strane stola gde se odlučuje koga treba da prisluškuju, a koga ne. Čovek države ne sumnja u državu. Čovek države veruje u saopštenja. Čovek države zna da ako te prisluškuju, verovatno si zaslužio.
Da se tako ponašao Ustavni sud Sjedinjenih država u aferi Votergejt, Ričard Nikson bi pobio pola planete.
Ima nešto dirljivo u tome kad najviši čuvar Ustava izađe na televiziju blisku vlasti i počne da umiruje one koji se boje da im država gleda u dušu. Kao da kaže: „Mirno, deco. Ako ste čisti, nemate razloga da se plašite. A ako niste – pa, onda…“ I on zna da su deca čista. Ali oseća potrebu da štiti brljotine ekipe koja vlada Srbijom, a plaši se studenata.
To nije pravna analiza, niti ima bilo kakve dodirne tačke sa Ustavom i zakonima. To je teološki stav. Privatnost više nije pravo, nego privilegija koju dobijaju samo oni kojima vlast to dozvoli. Ostali mogu da računaju na blagonaklonost sistema. Zato, recimo, nema snimka sa rampe u Doljevcu (mogao je da ga vidi samo – jedan čovek).
Najtužnije je što predsednik suda koji garantuje sprovođenje najvišeg pravnog akta zemlje, brani trapavu ekipu koja je slupala milione evra para poreskih obveznika da bi kupila špijunski program kojim prisluškuje devojčice sa skriptama koje “ruše državu” između dva ispitna roka. Ne troši se Pagasus na kavčane, škaljare, Oskara… i ostale u piramidi podzemlja koje uništava Srbiju.
Ustav kaže da je tajnost komunikacije nepovrediva. Petrov kaže – zavisi. Zavisi od toga da li imate šta da krijete. Zavisi od toga da li ste „čovek države“ ili samo čovek. Zavisi od toga da li ste na pravoj strani ekrana.
Pre dva veka, dok se podizala iz pustoši šestovekovnog ropstva, Srbija je imala ustav u čijem je centru slobodan čovek, a ne sila. Dimitrije Davidović je napisao 1835. godine ustav kojim je država garantovala “slobodu ličnosti i bezbednost”. Sad slušamo predsednika suda koji je promašio 200 godina.
Dok studenti tvrde da im je neko ubacio Pagasus u telefone, predsednik Ustavnog suda im objašnjava da je to, zapravo, njihov problem. Jer ako su čisti – nemaju razloga da se ljute. A ako nisu – onda su ionako već krivi.
Lepa zemlja. Još lepši Ustav kojem se ruga i predsednik Ustavnog suda. Samo nije jasno zašto prisluškuju studente. Pa, oni bar ništa ne kriju.
Još uvek nema komentara.