Da li su Rusija i SAD najveći dobitnici u ratu na Bliskom istoku?
Rat na Bliskom istoku odneo je u prve tri nedelje najmanje tri hiljade života, nekoliko miliona ljudi je krenulo u izbegličke kolone bežeći iz svojih porušenih domova, uništena je industrija koja je dnevno zarađivala milijarde dolara. Već sada se naziru duboke ekonomske i političke posledice na globalnom nivou.
Procenjuje se da će za potpunu obnovu energetske mreže biti potrebno 7 do 10 godina, pod uslovom da se postigne trajni mir. Samo čišćenje ruševina i deminiranje terena pre početka radova na mreži može trajati godinama.
Šteta se samo na energetskoj infrastrukturi već sada procenjuje na 200 milijardi dolara. U Gazi – 80 milijardi, Libanu 20 i zemljama u Zalivu oko 100 milijardi dolara.
Svi gube, ali već se vidi da postoje i „pobednici i poraženi“, kako u ekonomskom, tako i u geopolitičkom mislu.
Najveća energetska kriza u poslednjih 50 godina
Rat na Bliskom istoku preraspodeljuje moć i bogatstvo. Doveo je do najveće svetske energetske krize u poslednjih pola veka.
Ključni faktor krize su masovni napadi na energetsku infrastrukturu: iranske rakete i dronovi pogodili su naftne terminale i rafinerije u Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu i UAE, dok je Katar – koji obezbeđuje 20 odsto svetske ponude LNG-a – potpuno zaustavio proizvodnju.
Zatvaranje moreuza Ormuz (kroz koji prolazi petina globalne nafte i gasa) dovelo je do obustave isporuka od više od 140 miliona barela dnevno. Cene nafte Brent skočile su sa oko 67 dolara na iznad 110–120 dolara po barelu (porast od 60 odsto u nekim danima), dok su evropske cene gasa porasle za više od 50 odsto.
Energetski bogate države i geopolitički agilni akteri izlaze kao relativni dobitnici, dok industrijski zavisne ekonomije i građani širom sveta snose najveći teret. Dugoročno će i „pobednici“ platiti cenu kroz nestabilnost tržišta i rast globalnih rizika. Ovaj sukob je paradigma sveta u kojem krize postaju novo normalno stanje.
Ruska nafta na ceni
Rusija je, za sada, najveći dobitnik: veća potražnja za njenom naftom, postepeno se ublažavaju sankcije prema Moskvi, puni budžet. SAD ima velike troškove svog vojnog angažmana na Bliskom istoku. Ipak, američke naftne i LNG kompanije (kao Cheniere Energy i Venture Global) beleže rekordne profite – prihodi su porasli i do 177 odsto zahvaljujući višim cenama.
Ostali izvoznici kao Kanada, Brazil i Venecuela takođe imaju rast prihoda od energije. Trgovci poput Vitola i Trafigure imaju velike profite, dok fosilna industrija generalno jača. Delimično, krizu koriste i Saudijska Arabija i UAE zahvaljujući alternativnim cevovodima (kao East-West pipeline).
Energenti postaju ključni instrument moći
Najveći gubitnici su uvoznici energije i obični potrošači širom sveta. Najviše je pogođena Evropa: visoke cene gasa podstiču inflaciju (potencijalno tri puta veću nego u SAD), ugrožavaju oporavak i dovode do mogućeg pada BDP-a. Italija, koja je zavisna od katarskog LNG-a, posebno je pogođena. Azijske zemlje – Kina, Indija, Japan i Južna Koreja – koje primaju 70 odsto nafte iz Ormuza, suočavaju se sa nestašicama uprkos rezervama (Japan ima rezerve za 254 dana, Južna Koreja za 210). Indija je aktivirala mere štednje i preorijentaciju na rusku naftu i ugalj, ali cene goriva su skočile, a siromašnije zemlje poput Pakistana, Vijetnama i Tajlanda uvode ograničenja.
Potrošači svuda plaćaju više za benzin (u Kanadi +12 centi po litru), grejanje, hranu i transport – što dovodi do inflacije.
Lokalno, Iran, Katar, Kuvajt i delovi Saudijske Arabije su na velikom gubitku (do 15 odsto BDP-a u koliko se rat nastavi). Turizam na Bliskom istoku gubi milijarde.
Dugoročno, ovo uništavanje infrastrukture ruši mit o „energetskoj bezbednosti“ fosilnih goriva i ubrzava prelaz na obnovljive izvore – Kina već koristi EV i solar da ublaži udar, a Evropa razmatra poreske olakšice za struju.
Svet plaća visoku cenu nestabilnost jednog regiona
Rat na Bliskom istoku pokazuje koliko je globalna energetska mreža krhka. Pobednici su retki – uglavnom veliki izvoznici nafte i gasa van zone sukoba – dok gubitnici čine većinu: milijarde potrošača, uvoznici i slabe ekonomije.
Svet plaća visoku cenu za nestabilnost jednog regiona. Rast cena gasa i nafte direktno povećava inflaciju, smanjuje industrijsku konkurentnost i usporava ekonomski rast. Industrijski sektori, naročito hemijska industrija i proizvodnja, suočavaju se sa višestruko većim troškovima energije, što je pretnja za gašenje pogona i smanjenje proizvodnje.
Svet se ponovo deli na blokove sa sopstvenim energetskim i bezbednosnim strategijama.
Još uvek nema komentara.