Hoće li Srbija na vanredne izbore i kada, pitanje je koje mesecima lebdi nad političkom scenom, a odgovor, po svemu sudeći, zna samo jedan čovek. I upravo u tome sagovornici opozicije, analitičari, ali i deo javnosti vide suštinu problema. Datum izbora nije pitanje institucionalne procedure, već političke taktike.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić poslednjih nedelja više puta je slao kontradiktorne poruke, od najava da će odluka biti poznata „oko Đurđevdana“, do izjava da „još ne želi da saopšti datum“, uz poruku da očekuje izlaznost veću od 70 odsto. U tom ritmu nagoveštaja, povlačenja i ponovnih signala, izbori su ponovo postali instrument političkog upravljanja neizvesnošću.
Sagovornici više medija upozoravaju da se ne radi o kolebanju, već o dobro poznatoj matrici. Datum izbora, ocenjuju, postaje deo kampanje pre kampanje.
Jedan od ključnih motiva za odlaganje, prema ocenama analitičara, jeste procena političkog trenutka. Vlast očigledno meri kada joj teren najviše odgovara: da li pre nego što eventualno ojača studentsko-opozicioni blok, ili kasnije, kada bi protestna energija mogla da splasne.
Stara logika vlasti koja izbore ne vidi kao demokratski mehanizam, već kao pažljivo režiranu operaciju.
U toj strategiji datum izbora služi kao termostat društvene temperature. Kad tenzije rastu, izbori se pominju kao ventil. Kad rejting deluje nesigurno, datum se pomera. Kad opozicija pokušava ukrupnjavanje. ostavlja se u neizvesnosti.
Politički analitičari podsećaju da je vlast i ranije raspisivala izbore onda kada proceni maksimalnu prednost, dok je pri nepovoljnim trendovima kupovala vreme. Ovoga puta dodatnu nervozu izaziva ono što istraživanja pokazuju.
Pojedina istraživanja i analize, kao i rasprave o studentskoj listi i eventualnom širem opozicionom frontu, otvorili su prvi put ozbiljnije pitanje neizvesnosti ishoda. Pojavljivanje rektora Vladana Đokića kao potencijalnog političkog simbola, makar i kroz istraživanja, dodatno je unelo novu dinamiku. Za vlast to nije beznačajno. Prvi put se ne govori samo o opoziciji, već o mogućem širem društvenom bloku.
Kada predsednik unapred priča o ogromnoj izlaznosti, to mnogi tumače kao političku poruku, ne prognozu. Razlog, visoka izlaznost se tradicionalno predstavlja kao potvrda legitimiteta. Mada, ovde ona zvuči kao priprema terena. Ako izlaznost bude visoka, vlast može reći da je dobila potvrdu. Ako ne bude, krivica se prebacuje na opoziciju. U oba slučaja priča je unapred spremna.
Nije slučajno što se paralelno sa licitiranjem datuma pojačava i poruka o „presudnim izborima“, „istorijskom trenutku“, „odbrani države“.
Recital koji slušama skoro deceniju ipo.
Zašto se sa izborima odugovlači?
Razloga je nekoliko:
Prvi, čeka se optimalan trenutak. Letnji termin pominje se jer niža mobilizacija često ide u korist organizovanijoj mašineriji.
Drugi, kupuje se vreme pred mogućim ukrupnjavanjem opozicije i studentskog pokreta.Tema zajedničke liste, ma koliko neizvesna, očigledno se prati ozbiljno.
Treći, produžena neizvesnost iscrpljuje protivnike. Kada ne znate da li su izbori za mesec, tri ili šest, teško je voditi kampanju. To je politička prednost sama po sebi. Vučić ne traži datum izbora, traži idealan trenutak za pobedu.
Vlast istovremeno šalje poruku potpune snage, a ponaša se kao da procenjuje rizik. Ako je podrška nesporna, zašto kalkulacije? Upravo tu se vidi oprez. Izbori, prvi put nisu samo pitanje kontrole, već i rizika.
I zato se o njima govori stalno, ali bez odluke. Opcije koje se najčešće pominju su kasno proleće, početak leta ili rana jesen. Važnije od datuma jeste pitanje pod kojim uslovima.
Rasprava o izborima sve manje je rasprava o kalendaru, a sve više o pravilima igre. A tu i jeste glavni politički spor.
Nije, dakle, problem samo što datum nije poznat. Sve je očiglednije da se čeka najbolji termin za još jednu pažljivo režiranu pobedu. Ako bude dozvoljena popuštanjem, neslaganjima i sujetama u opoziciji, među građanima i studentima. I ćutanjem sveta. Opet.
Još uvek nema komentara.