Ko čuva čuvare dok se oni tužakaju i hapse međusobno?
Sasvim sigurno ne bi trebalo objašnjavati šta je tačno posao policije. Bilo gde. Al’ ajde da ponovimo. Da hapsi kriminalce i održava red. Ima li i gde da policijski funkcioneri podnose krivične prijave jedni protiv drugih, optužuju kolege za krivotvorenje dokaza, pritiske na svedoke i nameštanje postupaka, dok se kroz njihove međusobne obračune provlače kriminalci, navijači, političari i bezbednosne službe, a da se zbog toga ne zatrese cela država?!
Poslednja epizoda domaćeg rialitija „dirty cops“ počinje ubistvom Aleksandra Nešovića Baje u restoranu „27“ na Senjaku, a završava se otvorenim ratom u vrhu MUP-a.
Smenjeni načelnik beogradske policije Veselin Milić podneo je preko advokata krivičnu prijavu protiv načelnika Uprave kriminalističke policije Marka Krička i načelnika Službe za suzbijanje kriminala Boška Sekulovića. Optužuje ih da su dokaze protiv njega prikazivali selektivno, krivotvorili ih i vršili pritisak na svedoke kako bi ga povezali sa ubistvom. To su Milićeve optužbe, koje tek treba dokazati.
Ali problem za MUP postoji u obe varijante. Ako je Milić u pravu, ljudi iz vrha kriminalističke policije učestvovali su u nameštanju dokaza. Ako nije, donedavni prvi policajac Beograda lažno optužuje druge visoke policijske funkcionere za teška krivična dela.
Tamni vilajet.
Dve policije
Advokat Jovan Rajić ovaj sukob opisuje kao rat dve struje u policiji sa „izjednačenim ucenjivačkim kapacitetom“. Njegova ocena da iza svega stoji organizovana kriminalna grupa koju predvodi Aleksandar Vučić jeste politička tvrdnja, ne sudski utvrđena činjenica. Ali je teško odbaciti pitanje koje ovaj pravnik postavlja, a svodi se na argument da ako visoki policijski funkcioneri jedni druge optužuju za uklanjanje dokaza i pritiske na svedoke, šta od tog sistema može da očekuje običan građanin.
Nekadašnja pukovnica MUP-a Slavica Radovanović ide drugim putem i kaže da joj čitava stvar od početka liči na „obračun između klanova u MUP-u“. Vrlo moguće.
Nije problem samo što su se Milić i Kričak posvađali. Problem je što njihove međusobne optužbe javnosti više uopšte ne zvuče neverovatno. Niko više ne kaže da je nemoguće, jer policija to ne radi.
Samo postaviš pitanja tipa čiji je i kakvi interesi stoje iza svega. Tragovi novca.
Od auto-industrije do vrha UKP-a
Karijera Marka Krička zgodna je ilustracija načina na koji je poslednjih godina izgledala kadrovska politika u bezbednosnom sektoru.
Pre službe radio je u auto-industriji, zatim prelazi u BIA, pa u MUP. Vodio je Jedinicu za obezbeđenje određenih ličnosti i objekata, a danas je načelnik Uprave kriminalističke policije.
Mediji su pisali da mu je prelazak iz BIA omogućio ulazak u MUP bez osnovne policijske obuke. MUP je, s druge strane, demantovao deo navoda koji su se u javnosti pojavljivali o njegovoj profesionalnoj biografiji.
Radar je njegov uspon opisivao još slikovitije, od prodaje luksuznih automobila, preko BIA, do komandovanja JZO. Isti nedeljnik je tu jedinicu, pozivajući se na svoje izvore, nazivao svojevrsnom „policijom unutar policije“.
Nekada se podrazumevalo da su za sam vrh policije potrebne decenije operativnog rada, policijsko obrazovanje i profesionalni autoritet.
U Srbiji se poslednjih godina stekao utisak da postoji još jedna kvalifikacija koja ponekad vredi više od svih ostalih. Političko poverenje i dokazana lojalnost.
Kričak ih očigledno ima. Predsednik Aleksandar Vučić ga je javno hvalio, a jedinica kojom je komandovao bila je odlikovana.
Kada kontroverza ne smeta napredovanju
JZO je široj javnosti postala poznata tokom protesta, posle niza optužbi za prekomernu upotrebu sile.
Studentkinja Nikolina Sinđelić optužila je Krička da ju je posle privođenja udarao i pretio joj seksualnim nasiljem. Podnela je krivičnu prijavu. Kričak je njene tvrdnje negirao i protiv nje pokrenuo privatni postupak.
Dakle, optužba nije presuda. Ali je politički epilog zanimljiv. Kontroverze Krička nisu preprečile da ubrzo stigne na čelo UKP-a. Naprotiv.
Ni to nije izolovan slučaj. Ljudi iz struktura angažovanih tokom protesta nastavili su da napreduju, među njima i Igor Žmirić, nekada iz JZO, koji je postavljen za komandanta SAJ-a.
I tako ispade da su kontraverze, u stvari, preporuka za bilo koju našu instituciju.
Kričak, međutim, nije početak
Bilo bi suviše lako svesti sve na jednog čoveka. Srpsku policiju mnogo duže prate slučajevi u kojima se granica između državnog aparata i kriminalnog miljea opasno zamagljuje.
Dijana Hrkalović bila je jedna od najmoćnijih osoba u MUP-u. KRIK je godinama istraživao njene veze sa ljudima iz kriminalnog miljea, a u policijskim dokumentima i prepiskama pojavljivala su se imena pripadnika policije i ljudi bliskih Veljku Belivuku.
Hrkalović je kasnije tvrdila da je pojedine sporne naloge samo prenosila od tadašnjeg ministra Nebojše Stefanovića. Stefanović je optužbe odbacivao.
I tako dobijamo već poznatu sliku.
Policajci optužuju političare. Političari policajce. Bivši funkcioneri sadašnje. Kriminalci pominju policajce, policajci kriminalce.
Jedino država nekako svaki put uspeva da ostane nevina.
Belivuk, Jovanjica, Senjak
Slučaj Veljka Belivuka pokazao je koliko veze kriminalnog miljea sa delovima policije i politike mogu biti ozbiljne. Deo tih kontakata isplivavao je kroz policijske spise, sudske postupke, novinarska istraživanja i međusobne optužbe nekadašnjih funkcionera.
Onda je stigla „Jovanjica“. Inspektori Slobodan Milenković i Dušan Mitić, koji su radili na tom slučaju, govorili su o pritiscima i pretnjama. Mitić je tokom postupka pominjao i Kričkovo ime u kontekstu poruka koje su prenošene Milenkoviću.
A zatim Senjak.
Milić je bio uhapšen i osumnjičen za neprijavljivanje krivičnog dela i pomoć učiniocu. Deo prijave koji se odnosio na pomaganje kasnije je odbačen, pošto je tužilaštvo utvrdilo da nema dokaza da je bio u restoranu u trenutku ubistva. Postupak u drugom delu nije time nestao. Milić je pušten iz pritvora, a zatim je krenuo u protivnapad krivičnim prijavama protiv Krička i Sekulovića.
N1 je preneo i ocenu penzionisanog inspektora Predraga Simonovića da činjenica da visoki policijski funkcioneri podnose prijave jedni protiv drugih govori o „alarmantnom stanju u MUP-u“ i dodatno urušava poverenje građana.
Tu više nije reč samo o jednoj istrazi. Policija praktično istražuje samu sebe.
Fascikle za svakoga
Posebno je zanimljivo što se sukob Milića i Krička, prema navodima sagovornika medija, nije rodio na Senjaku.
Mediji prenose tvrdnje da beogradska policija ranije nije želela da učestvuje u masovnim hapšenjima građana tokom protesta i da je postojala depeša prema kojoj nije bila obavezna da asistira JZO, kojom je komandovao Kričak.
Ako je tako, slučaj Senjak nije početak sukoba nego trenutak kada je već postojeći sukob eksplodirao pred javnošću.
A kada visoki policijski funkcioneri krenu da vade dokumenta jedni o drugima, jasnije je koliko je opasan sistem u kojem se autoritet ne zasniva samo na funkciji nego i na tome ko o kome šta zna.
Rajićev izraz „izjednačeni ucenjivački kapacitet“ zato zvuči kao ozbiljna činjenica. Dok si deo sistema, fascikla miruje.
Kad postaneš problem, fascikla se otvara.
Ko onda čuva državu?
Radio Slobodna Evropa je još u junu, pre sadašnjeg otvorenog sukoba Milića i Krička, napravio pregled afera koje su prethodnih godina povezivale ljude iz vrha srpske policije sa kriminalom, zataškavanjem i zloupotrebama. Advokat Rodoljub Šabić tada je suštinu problema sažeo u jednu rečenicu: „Glavni problem, izvor svih drugih, je povezanost ljudi iz vrha policije sa organizovanim kriminalom.“
Ne znači to da je svaki policajac korumpiran. Naprotiv. Problem je što profesionalni policajci rade u sistemu u kojem politička podobnost može da bude vrednija od profesionalnog integriteta, a odbijanje naređenja opasnije po karijeru od loših rezultata.
Takav sistem na kraju nužno proizvodi frakcije. Jedni imaju političku zaštitu. Drugi operativne informacije. Treći veze. Četvrti fascikle. A svi imaju značke.
Najveća žrtva zato nije ni Milić, a ni Kričak, već poverenje građana.
Policijska značka vredi samo dok građanin veruje da iza nje stoji zakon. Kada počne da sumnja da iza nje stoji partija, klan, politički patron ili privatna arhiva kompromitujućih podataka, značka je samo komad metala.
Možda je zato ovaj rat u MUP-u dobra prilika da se policija konačno očisti od političkog uticaja. Postoji samo jedan mali problem. Za to je potreban neko ko nije politički postavljen da čisti politički postavljene. I policija kojoj se može poveriti istraga policije.
A upravo se oko toga, izgleda, trenutno vodi rat.
Samo možemo da se nadamo da je negde u MUP-u preživeo i onaj pomalo staromodni tip policajca koji ne pripada nijednom klanu, nema svog političara, ne drži o kolegama fascikle i još misli da mu je posao da hapsi kriminalce.
Ako takvih još ima, možda bi njih trebalo unaprediti.
Čisto promene radi. A do nje se, sasvim sigurno, dolazi drugim putem.
Još uvek nema komentara.