„Mrdićevi zakoni“ kao politički i finansijski bumerang
Doneti u tišini, predstavljeni kao reforma, a sada pod lupom Venecijanske komisije i Evropske unije, takozvani „Mrdićevi zakoni“ o pravosuđu postali su primer kako politička brzina može da se sudari sa evropskim pravilima. Ono što je vlast u Srbiji pokušala da predstavi kao unapređenje sistema, sada preti da se vrati kao finansijski i politički bumerang.
Zakoni koji menjaju način funkcionisanja tužilaštva i sudova usvojeni su po hitnom postupku, uz minimalnu javnu raspravu. Već tada su pojedini pravnici i organizacije upozoravali da rešenja nisu usklađena sa standardima koje postavlja Evropska unija, naročito u pogledu nezavisnosti tužilaštva. Ključne primedbe odnosile su se na jačanje političkog uticaja na izbor i rad tužilaca, centralizaciju moći u vrhu tužilaštva, smanjenje operativne samostalnosti u istragama, posebno kod organizovanog kriminala
Umesto depolitizacije, kritičari zakona tvrde da je sistem dodatno „zategnut“ pod kontrolom izvršne vlasti. Mišljenje Venecijanske komisije potvrdilo je ono na šta su stručnjaci već ukazivali, pojedina rešenja nisu u skladu sa evropskim pravnim standardima. Komisija je posebno ukazala na odnos između hijerarhije i nezavisnosti tužilaca, zatim na mogućnost uticaja na konkretne predmete, nejasne mehanizme kontrole i odgovornosti
Iako mišljenja Komisije formalno nisu obavezujuća, u praksi predstavljaju ključnu orijentaciju za Evropsku komisiju pri proceni reformi u državama kandidatima.
Problem za vlast nastaje tamo gde pravni spor prelazi u finansijski. Srbija računa na milijarde evra kroz evropske fondove i razvojne programe, ali su ti fondovi uslovljeni reformama u oblasti vladavine prava. Upravo tu „Mrdićevi zakoni“ postaju rizični. Negativno mišljenje može uticati na ocene u pregovorima, može usporiti ili blokirati pristup fondovima, šalje signal o nazadovanju u oblasti pravosuđa. Pravni problem prerasta u budžetski.
Zakoni koji su doneti u ime evropskih integracija, postaju prepreka na tom putu. U delu javnosti i među pravnicima, najčešće se čula ocena da su izmene prilagođene političkim potrebama trenutne vlasti, dizajnirane za kontrolu osetljivih istraga, kratkoročno korisne, dugoročno štetne.
Posebno problematično u „Mrdićevim zakonima“ je što donose mogućnost da se ograniči efikasno gonjenje organizovanog kriminala, a to je jedna od ključnih oblasti na koju Evropska unija obraća pažnju. Rezultat već usvojenih zakona je smanjenje broja tužilaca u Javnom tužilaštvu za organizovani kriminal. I to onih po vlast „nepodobnih“.
I zato je režim u krajnje nezgodnoj poziciji. Povlačenje zakona značilo bi priznanje greške, ignorisanje kritika nosi finansijske posledice, kozmetičke izmene verovatno neće biti dovoljne.
U takvoj situaciji, najrealniji scenario je pokušaj „popravke“, izmene spornih odredbi uz zadržavanje suštine. Međutim, pitanje je da li će to zadovoljiti evropske institucije. Ako je cilj bio da se pravosuđe reformiše zbog Evrope, rezultat je loš, jer su doneti zakoni koji Evropu odbijaju. Ako je cilj bio kontrola sistema, onda je cena jasno postavljena i politička i finansijska.
Po rečima predsednice Skupštine Ane Brnabić novo mišljenje Venecijanske komisije je stiglo. Ne zna se šta piše, niko ga nije do sada predstavio javnosti, imamo samo Anino tumačenje. A ona kaže da je „fer i izbalansirano“. Dodala je i da domaći eksperti neće čekati jun, kad se očekuje konačni odgovor Brisela, već će na izmenama odmah početi da se radi. Dakle, nema tu krivice i namere, samo „malog neslaganja“, a to se da brzo popraviti. Jer, nije prošlo. Jer, košta 1,5 milijardi evra.
Na kraju krajeva evropska pravila nisu švedski sto. Ne uzima se ono što prija, a odbacuje ono što smeta. U ovom slučaju, račun je stigao brže nego što je iko očekivao.
Još uvek nema komentara.