Požari i zloupotreba javnog interesa: „Zakon kao da kaže – gde je izgorelo, tu može da se gradi“
Izgorela šuma, novi zakon i „javni interes“: Šta se sada može dogoditi sa zemljištem u Deliblatskoj peščari?
Izmena Zakona o planiranju i izgradnji usvojena je 31. avgusta, dok su Srbiju prethodnih nedelja zahvatili veliki požari, uključujući i požar u Deliblatskoj peščari. Istovremeno, u zakon je uneta odredba prema kojoj šumsko zemljište koje je uništeno požarom zadržava prethodnu namenu, ali uz izuzetak koji ostavlja mogućnost promene namene ukoliko je zemljište potrebno za projekat od javnog interesa ili za izgradnju javne infrastrukture. RERI i Transparentnost Srbija upozoravaju da upravo taj izuzetak može otvoriti prostor za prenamenu opožarenog šumskog zemljišta.
Šta zapravo znači nova odredba? Da li izgorela šuma ostaje šuma bez obzira na sve ili ipak postoji pravni put kojim bi takvo zemljište moglo da dobije drugu namenu, ko odlučuje šta je „javni interes“?
Organizacije RERI i Transparentnost Srbija posebno problematizuju činjenicu da javnosti nisu bili dostupni ni tekst amandmana, ni njegovo obrazloženje, niti objašnjenje zbog čega se odredba pojavila tek u završnoj fazi zakonodavnog postupka.
„To je vrlo sumnjivo“
O tome smo razgovarali sa Dragomirom Ristanovićem iz RERI-ja, savetnikom za javne politike i master inženjerom urbanizma, koji se između ostalog bavi praćenjem postupaka izrade i usvajanja propisa, dokumenata javnih politika i razvojnog planiranja.
On najpre podseća da je Zakon o planiranju i izgradnji jedan od propisa koji su u Srbiji najčešće menjani i da sama činjenica da se zakon menja nije razlog za uzbunu.
Problem, prema njegovim rečima, nastaje kada se tako važna odredba pojavi bez transparentnog postupka, naročito u trenutku kada javnost očekuje odgovore o posledicama velikih požara.
„U takvom jednom trenutku da se zakon odvija ispod radara javnosti, bez javne rasprave, da u načelnom predlogu uopšte koje smo imali priliku da vidimo, onda kad je predložen se uopšte ništa ne pominje vezano za požare i za šumsko zemljište“, kaže Ristanović.
Posebno problematičnim smatra način na koji je amandman uveden u zakon.
„Da se na kraju, iza zatvorenih vrata usvaja amandman na nekakvom odboru, bez jednog zapisnika i bez jednog obrazloženja šta taj amandman znači, da makar naknadno bude objašnjeno, to je vrlo sumnjivo“, navodi Ristanović.
Za njega je pitanje javnog interesa neodvojivo od transparentnosti.
„Ne možete ništa nazivati javnim interesom, a onda u toj meri netransparentno i iza leđa javnosti usvajati različite propise.“
Na papiru zaštita, u praksi izuzetak
Nova odredba na prvi pogled može delovati kao zaštita. Ako šuma izgori, zemljište zadržava namenu koju je imalo pre požara.
Međutim, problem nastaje u sledećem stavu: postoji mogućnost promene namene kada je to potrebno radi realizacije projekta za koji je utvrđen javni interes ili radi izgradnje objekata javne infrastrukture. Upravo taj izuzetak Ristanović vidi kao ključnu tačku rizika.
„Postavlja se privid zaštite tog šumskog zemljišta. Ovaj zakon najpre nastoji u svom nekom načelu da zaštiti to zemljište, ali već u sledećoj stavci, vidi se da se otvara mogućnost za nekakve izuzetke.“
Kako objašnjava, nije dovoljno samo reći da zakon štiti izgorelo zemljište. Pitanje je šta se dešava kada se pojavi projekat koji dobije oznaku javnog interesa.
A tu, prema njegovim rečima, postoji razlog za nepoverenje.
Šta sve može da bude „projekat od značaja za Republiku“?
Ristanović upozorava da problem nije samo u ovoj konkretnoj izmeni zakona, već u širem sistemu u kojem se određeni projekti označavaju kao projekti od značaja za Republiku ili projekti od javnog interesa. Prema njegovim rečima, Vlada Srbije je donela uredbe kojima su propisani kriterijumi za takve projekte, ali su oni toliko široko postavljeni da mogu obuhvatiti veliki broj različitih projekata.
Kao primer navodi mogućnost da se projekat obrazloži kroz doprinos lokalnom ekonomskom razvoju.
„Dovoljno je, na primer, da objekat unapređuje lokalni ekonomski razvoj i to je sasvim dovoljno. Citirajte hotel, dakle hotel će imati neke zaposlene…Eto nam projekat koji nosi tu etiketu.“
Slično, dodaje, široko se mogu tumačiti i kriterijumi koji se odnose na obnovljive izvore energije. U takvom sistemu, kaže, ključni problem predstavlja mogućnost da Vlada određuje šta će dobiti etiketu projekta od značaja za Republiku.
„Kada vladi Republike Srbije dozvolimo da samostalno, arbitrarno, bez ikakvog učešća javnosti postavlja šta će to biti javni interes, a šta je sve ostalo“, upozorava Ristanović.
Jadar, Beograd na vodi, EXPO, nacionalni stadion
Ristanović kao primere projekata koji su dobili oznaku nacionalnog ili državnog značaja navodi Jadar, Beograd na vodi, EXPO i nacionalni stadion.
Njegova poenta nije da novi zakon automatski znači da će bilo koji od tih projekata biti realizovan na izgorelom šumskom zemljištu, već da iskustvo sa načinom na koji su se ranije koristile posebne kategorije projekata stvara razlog za oprez.
„Kada pogledamo naročito tu etiketu ‘projekat od značaja za Republiku’ koja se lepi na razne projekte, vidimo da najčešće se ona upravo dodeljuje projektima kojima se javnost suprotstavlja.“
Ristanović zato ukazuje na Jadar, Beograd na vodi, EXPO i nacionalni stadion kao primere kontroverznih projekata za koje je, kako kaže, javnost bila veoma zainteresovana i kojima su se različite organizacije i građani suprotstavljali.
Posebno upozorava da se kroz posebne prostorne planove i propise može suziti prostor za reakciju javnosti i stručne javnosti.
„Neverovatna je prosto količina kreativnosti koju naše vlasti spremne da iskažu u zloupotrebi tih pravnih praznina“, kaže on.
Ipak, Ristanović pravi važnu ogradu, ne tvrdi da novi zakon direktno kaže da se na izgorelom zemljištu može graditi.
„Neću biti neozbiljan da tvrdim da ovaj zakon kaže: šta je izgorelo, tu može da se gradi. Nije toliko stvar jednostavna, ali on ipak daje neki pravni okvir da se to uredi i taj pravni okvir do sada nije postojao.“
Upravo ta razlika je ključna za razumevanje izmene.
Zašto je Deliblatska peščara posebno važna?
U centru pažnje je Deliblatska peščara, zaštićeno područje od izuzetnog, odnosno prvog kategorijskog značaja i specijalni rezervat prirode.
Ristanović upozorava da sama činjenica da je neko područje zaštićeno ne znači da je potpuno imuno na različite intervencije.
Deliblatska peščara, kao i druga zaštićena područja, ima režime zaštite prvog, drugog i trećeg stepena, koji određuju šta je dozvoljeno, a šta nije.
„Definitivno, kada pogledamo te režime i pravila koja u njima važe, primetićemo da su oni prilično odbojni prema bilo kakvoj vrsti izgradnje bilo kakvih objekata“, kaže Ristanović.
Poseban problem predstavljala bi izgradnja objekata koji podrazumevaju eksploataciju ili skladištenje otpada, opasnih ili drugih materija.
„Nesumnjivo je da svaki vid građevinske, industrijske i druge intervencije u zaštićenom području će sigurno degradirati takvo područje.“
Šta bi bilo ugroženo?
Ako bi u zaštićenom području došlo do građevinske ili industrijske intervencije, posledice ne bi bile ograničene samo na površinu na kojoj bi se objekat nalazio.
U pitanju su upravo vrednosti zbog kojih je Deliblatska peščara zaštićena, biodiverzitet, staništa i vrste, ali i širi ekosistem.
A problem dodatno povećava činjenica da je područje već pretrpelo posledice požara.
Ristanović je zbog toga vrlo direktan kada govori o budućnosti Deliblatske peščare.
„Što se tiče budućnosti Deliblatske peščare, ona sigurno nije svetla.“
Sam požar, ocenjuje, predstavlja ozbiljan izazov i doneo je „nepovratnu štetu“ biodiverzitetu i temeljnim vrednostima zbog kojih je područje proglašeno zaštićenim, ali Ristanović ne strahuje samo od posledica požara.
On podseća na slučaj Vršačkih planina, gde je, kako navodi, iz prve zone zaštite početkom ove godine izdvojeno osam hektara radi premeštanja meteorološkog radara koji je predstavljao problem privatnoj kompaniji koja je gradila vetropark.
Taj primer, prema njegovom tumačenju, pokazuje koliko zaštita na papiru može biti ranjiva kada se pred institucije postavi konkretan projekat.
„Institucije koje bi trebale biti prva linija odbrane zaštićenih područja, sadejstvovale su u tome da oduzmu tom području jedan takav status.“
Zbog toga kaže:
„Ne gajim nikakav optimizam niti imam poverenja u to da će ove institucije postupati tako da Deliblatskoj peščari donesu bilo šta dobro. Voleo bih da se varam.“
Da li postoji opasnost da se projekat pojavi tek nakon požara?
Ovo je jedno od najvažnijih pitanja koje se nameće nakon izmene zakona.
RERI i Transparentnost Srbija upravo ukazuju na mogućnost da se predlog za realizaciju projekta pojavi tek nakon katastrofalnog požara.
Ristanović ne tvrdi da će se to dogoditi, ali smatra da je problem u tome što novi pravni okvir takvu mogućnost ne isključuje na način na koji bi, po njegovom mišljenju, bilo odgovorno.
Kao primer drugačijeg pristupa navodi Španiju i Crnu Goru.
Kako objašnjava, tamo je uvedena zabrana gradnje na opožarenim površinama u periodu od 30 godina.
Za Ristanovića je to preventivni pristup, ako postoji rizik da bi požar mogao biti zloupotrebljen kako bi se promenila namena zemljišta, pravila treba postaviti tako da takva mogućnost bude unapred onemogućena.
Šta sada mogu građani?
Kada je reč o tome šta građani, lokalne samouprave i organizacije civilnog društva mogu da urade, Ristanović ne krije da su ključne poluge odlučivanja u rukama institucija.
Zato RERI insistira na tome da se primena sporne odredbe zaustavi dok se ne razjasne motivi, posledice i mogući rizici.
„Pre svega je nužno i neophodno da se čim pre obustavi izvršenje te odredbe ovih izmena, dok se javnosti prosto ne pruže uverljivi odgovori da nismo povredili javni interes postojanjem takvog propisa.“
Drugim rečima, zahtev nije samo da država objasni šta je promenila, već i zašto je to uradila baš sada, ko je predložio izmenu i kakve posledice ona može imati po izgorela šumska područja.
Za sada nema odgovora koji bi javnosti nedvosmisleno objasnili zbog čega je odredba o izgorelom šumskom zemljištu uvedena tek kroz amandman, neposredno pre usvajanja zakona, niti zašto za nju nije bilo javne rasprave.
Ako je cilj izmene zaista bio da se zaštiti izgorelo šumsko zemljište, onda ostaje pitanje zbog čega je istovremeno ostavljen izuzetak koji omogućava promenu namene za široko definisan krug projekata od javnog interesa. A ako je Deliblatska peščara već pretrpela ogromnu štetu od požara, sledeće pitanje je još važnije:
Da li će izgorela šuma biti obnovljena ili će se tek nakon požara otvoriti prostor za neke nove planove?
Ono što piše u zakonu kao i način na koji će Vlada, nadležna ministarsta i druge institucije sporoviditi njegove odredbe, odrediće dalju sudbinu izgorelih šuma, zemljišta i zaštićenih područja. „Sigurnim rukama“ u neizvesnu budućnost.
Još uvek nema komentara.