Gotovo tri godine, isti propusti: Zašto sistem „Pronađi me“ i dalje kasni
Najnoviji alarm pokrenut je više od 13 sati nakon nestanka deteta i ugašen pre nego što je SMS stigao svim građanima. Dosadašnje aktivacije pokazale su poruke koje kasne ili ne sadrže dovoljno podataka, odsustvo teritorijalnog prioriteta i odluke M podataka, odsustvo teritorijalUP-a bez javnog obrazloženja. Rok za modernizaciju pomeren je za godinu dana, a javnost ni danas ne zna koliko su prvobitna i nova platforma koštale.
Dvanaestogodišnja devojčica iz Beograda poslednji put je viđena 23. jula oko 11.30. Sistem „Pronađi me“ aktiviran je tek nešto posle jedan sat iza ponoći.
Do tada su porodica i građani već satima širili apel preko društvenih mreža, a mediji su porodičnu objavu prenosili tokom večeri. Od nestanka do zvaničnog alarma prošlo je više od 13 sati.
Devojčica se ubrzo sama vratila kući. Sistem je zatvoren nakon četrdesetak minuta, pre nego što je obaveštenje stiglo svim korisnicima.
Igor Jurić iz Centra za nestalu i zlostavljanu decu potvrdio je za RTS da su neki građani dobili SMS, dok drugi nisu jer je sistem u međuvremenu deaktiviran. Rekao je i da je još tokom popodneva primao informacije o nestanku i poruke ljudi koji su pitali šta se čeka.
„Prva tri sata su ključna za pronalazak deteta i svaki sekund je bitan“, rekao je Jurić.
MUP u javnim saopštenjima nije objasnio kada je primio prijavu, kada je urađena procena rizika, zbog čega alarm nije pokrenut tokom dana niti šta se promenilo posle ponoći.
Pronađeno dete nije automatski dokaz da je sistem radio
Jurić je ocenio da je poslednja aktivacija pokazala „svrsishodnost“ sistema, iako se devojčica vratila sama. Istovremeno je upozorio da prečesto objavljivanje može da ugrozi privatnost deteta.
Privatnost jeste važna, ali ne objašnjava 13 sati bez zvaničnog alarma. Fotografija je već tokom dana bila javna jer je porodica, bez pomoći nacionalnog sistema, pokušavala da dođe do informacija.
Ni srećan završetak nije sam po sebi dokaz efikasnosti. U ovom slučaju nema javno dostupnih podataka da je poruka građanima dovela do informacije koja je pomogla potrazi. Deo građana poruku nije ni dobio.
Od šest aktivacija sistema, u pet slučajeva deca su pronađena, dok slučaj dvogodišnje devojčice iz Banjskog Polja još nije rasvetljen. Taj odnos može zvučati kao visok procenat uspeha, ali ne pokazuje koliko je puta dete pronađeno zahvaljujući alarmu, a koliko policijskom potragom, samostalnim povratkom ili na drugi način.
Da bi se utvrdio stvarni doprinos sistema, MUP bi morao da objavi da li je odlučujuća informacija došla od građanina koji je video upozorenje, iz policijske istrage, od člana porodice ili na neki drugi način. Takav pregled ne postoji.
Šta je pokazalo šest aktivacija
Prvi alarm aktiviran je 26. marta 2024, nakon nestanka dvogodišnje devojčice u Banjskom Polju. Nestanak je zabeležen oko 13.45, a tadašnji ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić kasnije je naveo da je „Pronađi me“ pokrenut u 18.57. Prošlo je više od pet sati, iako je reč bila o detetu mlađem od sedam godina, što je jedan od ključnih kriterijuma za aktiviranje.
Drugi put sistem je pokrenut u noći između 16. i 17. decembra 2024, zbog nestanka jedanaestogodišnjeg dečaka sa Novog Beograda. Pronađen je kod Tržnog centra Galerija.
„Vreme“ navodi da ga je građanka prepoznala zahvaljujući obaveštenju i pozvala policiju. U zvaničnoj informaciji koju je preneo RTS navedeno je samo da su dete pronašli policijski službenici.
Te informacije ne moraju biti suprotstavljene, jer je policija mogla da reaguje nakon dojave građanke. Problem je što MUP nije objavio potpunu vremensku liniju iz koje bi se videlo kakvu je ulogu alarm imao.
Treća aktivacija usledila je u martu 2025. zbog nestanka deteta od 22 meseca u Ubu. Devojčica je nestala oko 14 časova, dok je alarm objavljen uveče, nakon što su pregledani snimci kamera i utvrđeno da se sama udaljila. Pronašao ju je pas Gorske službe spasavanja u blizini kuće.
U aprilu 2026. sistem je četvrti put aktiviran zbog nestanka šestogodišnjeg dečaka u Nišu. Dete je pronađeno 15 minuta kasnije, pa je slanje SMS poruka zaustavljeno. Građani iz Niša javljali su da poruku nisu dobili, dok su je primali pojedini ljudi koji su već bili u inostranstvu. Obaveštenje nije sadržalo opis izgleda, odeće ni druge podatke koji bi olakšali prepoznavanje.
Peta aktivacija pokazala je istovremeno korist i slabosti sistema. Nestanak dvoje tinejdžera iz Novog Sada prijavljen je 29. aprila, a alarm je pokrenut tek 2. maja i samo za devojčicu. Decu je nekoliko sati kasnije u vozu prepoznala kondukterka na osnovu objavljenih informacija i obavestila policiju.
Poruke su, međutim, pojedinim građanima stizale i nakon što su deca pronađena. MUP nije detaljno objasnio zbog čega se na alarm čekalo tri dana niti zašto njime nije bio obuhvaćen i dečak za kojim se tragalo.
Šesta aktivacija vratila je isto pitanje: ako su prvi sati presudni, zbog čega je javnost zvanično alarmirana tek nakon više od 13 sati?
Poruka ide svima, ali ne stiže svima
Srbija i dalje nema „cell broadcast“, tehnologiju koja upozorenje gotovo istovremeno emituje svim telefonima na određenom području.
„Pronađi me“ koristi klasične SMS poruke. Operateri pokreću slanje, ali se poruke korisnicima isporučuju pojedinačno, u talasima. Kada se alarm zatvori, zaustavlja se i slanje poruka koje još nisu stigle na red.
Zato dve osobe u istoj zgradi poruku mogu dobiti u različito vreme, dok je neko ne dobije uopšte.
Sistem nema ni pravi teritorijalni prioritet. Operateri su za N1 objasnili da se poruka šalje svim korisnicima u njihovim bazama, nezavisno od područja na kojem je dete nestalo. Tako neko u drugom gradu ili u inostranstvu može dobiti upozorenje pre građanina koji se nalazi blizu mesta nestanka.
Kada se dete brzo pronađe i alarm zatvori, prekida se i slanje poruka koje još nisu isporučene. Sistem se tako može ugasiti pre nego što je uspeo da obavesti veliki deo javnosti.
Televizije ne prekidaju program automatski
Kada je sistem predstavljen, građanima je rečeno da će se informacije objavljivati putem SMS-a, prekidima televizijskog i radijskog programa, na auto-putevima, aerodromima i autobuskim i železničkim stanicama.
Zvanično uputstvo, međutim, pokazuje da se taj proces ne odvija automatski.
Kada MUP kreira alarm, mediji, operateri i drugi učesnici dobijaju mejl. Zatim moraju da se prijave na platformu, pronađu predmet, preuzmu tekst, fotografiju ili grafičku karticu i sami pokrenu objavljivanje.
Sistem zato zavisi od toga koliko brzo će neko videti mejl, pristupiti platformi i proslediti podatke.
Posle aktivacije ne objavljuje se evidencija iz koje bi se videlo koje su televizije prekinule program, koliko brzo su reagovale, da li je obaveštenje prikazano na stanicama i putevima i koliko je građana zaista dobilo poruku.
Gotovo tri godine za rešavanje poznatih problema
„Pronađi me“ pušten je u rad 25. oktobra 2023. Do poslednje aktivacije prošlo je oko dve godine i devet meseci.
Država je još 2024. najavila uvođenje „cell broadcast“ tehnologije do kraja 2025. godine. U decembru 2024. Ministarstvo informisanja i telekomunikacija saopštilo je da je puštena u rad nova platforma sistema.
U toj objavi nisu navedeni izvođač, cena razvoja, troškovi održavanja niti konkretne razlike između stare i nove platforme.
U maju 2026. Ministarstvo je za saopštilo da će „cell broadcast“ biti uveden do kraja 2026. Prvobitno najavljeni rok tako je pomeren najmanje godinu dana.
Država je sistem za hitno obaveštavanje pustila u rad bez tehnologije koja omogućava gotovo trenutno slanje upozorenja, a zatim poznati nedostatak nije rešila ni tokom naredne dve godine i devet meseci.
Rezultat se ponavlja: neko SMS dobije kasno, neko nakon završene potrage, a neko ga uopšte ne primi.
Koliko je sistem koštao
U javno dostupnim saopštenjima o pokretanju sistema, izradi nove platforme, održavanju i najavljenim unapređenjima nije objavljena zbirna cena.
Nije navedeno koliko je koštala prvobitna platforma, koliko nova verzija, ko plaća održavanje i tehničko povezivanje institucija, niti koliki su troškovi slanja poruka tokom pojedinačnih aktivacija.
Javnost zato ne može da utvrdi koliko je novca uloženo i šta je za taj novac završeno.
Netransparentnost je posebno problematična kada se poznati tehnički nedostaci godinama ponavljaju. Građani nemaju pouzdanu poruku koja stiže na vreme, ali nemaju ni potpun račun za sistem koji je predstavljen kao nacionalni projekat.
Dodatna pitanja o upravljanju platformama otvorena su u junu, kada je upozorenje o curenju amonijaka u Guči delu građana poslato preko sistema „Pronađi me“, umesto putem sistema za vanredne situacije. Naš portal je tada objavio da je MUP najavio mere kako se greška ne bi ponovila.
Šta AMBER Alert ima, a Srbija nema
„Pronađi me“ predstavljen je kao srpska verzija američkog AMBER Alerta. Američki sistem nije bez kašnjenja i pogrešnih procena, ali postoje dve važne razlike.
Upozorenja se putem sistema Wireless Emergency Alerts emituju telefonima na geografski određenom području. Ne šalju se broj po broj kao klasičan SMS, a alarm prati poseban zvuk. Područje može biti lokalno, regionalno ili prošireno, u zavisnosti od podataka iz istrage.
Druga razlika je javna kontrola rezultata.
Američki Nacionalni centar za nestalu i eksploatisanu decu objavljuje godišnje izveštaje sa brojem aktivacija, vremenom od prijave do alarma, načinom distribucije, ishodom i procenom da li je upravo upozorenje dovelo do pronalaska.
Tokom 2024. godine izdato je 189 AMBER upozorenja za 236 dece. U 47 slučajeva, koji su obuhvatili 68 dece, utvrđeno je da je upravo alarm neposredno doprineo pronalasku.
Prema zvaničnoj statistici američkog Ministarstva pravde, do kraja 2025. godine 1.312 dece pronađeno je zahvaljujući AMBER Alertu, od čega najmanje 252 zahvaljujući upozorenju na mobilnim telefonima.
Za „Pronađi me“ nema uporedivog izveštaja. Ne objavljuje se koliko je trajala procena MUP-a, koliko je građana dobilo poruku, ko od učesnika nije reagovao i u kojim je slučajevima upravo alarm doneo informaciju presudnu za pronalazak.
Alarm nije dokaz da sistem funkcioniše
Posle šest aktivacija već postoje dokumentovani slučajevi višesatnog i višednevnog čekanja, poruke koje ne stižu svima, obaveštenja bez dovoljno podataka, upozorenja koja se šalju bez teritorijalnog prioriteta i proces koji zavisi od mejlova i ručnog preuzimanja dokumenata.
MUP bi nakon svake aktivacije morao da objavi vremensku liniju: kada je nestanak prijavljen, kada je počela procena, zašto je alarm pokrenut ili odložen i da li je pomogao u pronalasku.
Ministarstvo informisanja i operateri trebalo bi da saopšte broj poslatih i isporučenih poruka. Mediji i drugi učesnici morali bi da evidentiraju kada su upozorenje primili i kada su ga objavili.
Bez tih podataka institucije od građana traže poverenje, ali im uskraćuju mogućnost provere.
Sistem za hitno obaveštavanje ne meri se time da li je dugme na kraju pritisnuto. Meri se vremenom izgubljenim pre toga, brojem ljudi do kojih je poruka stigla i odgovorom na najvažnije pitanje: da li je alarm došao dovoljno rano da još može da pomogne.
Još uvek nema komentara.