Šta je zgrešio general Simović?
General Milosav Simović
General-potpukovnik u penziji Milosav Simović, čovek koji je godinama bio jedno od najprepoznatljivijih imena Kopnene vojske, osuđen je na šest meseci zatvora. Kaznu će izdržavati u svojoj kući, nakon što je u celosti prihvatio sporazum o priznanju krivičnog dela.
Prema obaveštenju Višeg javnog tužilaštva u Negotinu, Simović je oglašen krivim za produženo krivično delo iz Zakona o tajnosti podataka, ali bez javno dostupnog preciziranja koji su podaci, kome i u kom kontekstu dostavljeni.
Predistražni postupak je vođen u Nišu, a predmet je potom preuzelo VJT u Negotinu.
Ta „rupa“ u objašnjenju je suštinska. U društvu koje godinama živi od rečenice „državna tajna“ kao univerzalnog poklopca, izostanak elementarnog opisa radnje ostavlja prostor i za manipulaciju i za mitologizaciju i vlasti i opozicije.
Ko je general Simović
Simović je prevremeno penzionisan ukazom predsednika Srbije u junu 2025, kada je sa čela Kopnene vojske otišao „po sili zakona sa pravom na penziju“, a dužnost je preuzeo general-major Zoran Nasković.
Na jugu Srbije, posebno oko Niša i u širem regionu, mediji su ga godinama opisivali kao komandanta sa značajnim ugledom, uz insistiranje na njegovoj ulozi u lokalnim vojnim i društvenim projektima.
Kada takav profil završi u rubrici „osuda“, pitanje koje prelazi njegovu ličnu sudbinu glasi je da li je kažnjen zato što je prekršio zakon ili zato što je prekršio nepisano, ali u vojsci uvek važno, pravilo lojalnosti? Bez uvida u sadržaj „tajnih podataka“, javnost to ne može odgovorno da „presudi“.
Na sajtu Ministarstva odbrane je još 2016. objavljeno da je Simović odlikovan Ordenom belog orla sa mačevima trećeg stepena, uz napomenu da mu je to „drugo ovakvo odlikovanje“ i da već poseduje i Orden za hrabrost. Lokalni mediji navode i niz drugih spomen-medalja i priznanja tokom službe.
Zato presuda ima dodatnu težinu, ne govori o „autsajderu“, nego o čoveku koji je godinama bio integrisani deo sistema, nagrađivan, predstavljan i istican.
Kapetan bojnog broda u penziji i nekadašnji načelnik Uprave za odnose s javnošću Ministarstva odbrane Petar Bošković za Naš portal iznosi oštru odbranu generala Simovića, tvrdeći da je proces koji se vodi protiv njega zbog poverljivih dokumenata zapravo pokušaj diskreditacije čoveka koji je čitav radni vek proveo rukujući najstrožim državnim tajnama. Bošković smatra da je nelogično da neko ko je decenijama bio besprekoran profesionalac odjednom postane „neispravan“, sugerišući da pravi razlog progona leži u arhivi kompromitujućih razgovora i snimaka koje general poseduje, a koji bi mogli smetati određenim uticajnim krugovima u državi.
Prema njegovim rečima, bezbednosne službe su direktno umešane u ovaj slučaj kako bi generala sklonili sa javne i medijske scene, prvenstveno zato što je bio ozbiljan kandidat za funkciju načelnika Generalštaba. Bošković naglašava ogroman doprinos generala Simovića bezbednosti na Kosovu i jugu Srbije, kao i njegov veliki ugled među narodom i crkvom, ističući da je on uvek stavljao vojsku i državu ispred sopstvene porodice.
Na kraju, on upućuje jasan poziv aktuelnom načelniku Generalštaba Milanu Mojsiloviću i načelniku VBA Đuri Jovaniću da javno objasne šta je general konkretno zgrešio. Za Simovića kaže da je, uprkos tome što niko nije idealan, „moralna gromada“ u odnosu na pomenute funkcionere.
Tajnost, mehanizam za pokrivanje afera
Sama kvalifikacija dela, tajnost podataka, ne može se posmatrati u vakuumu. Iskustvo nam govori da se „tajnost“ koristi kao centralni mehanizam kontrole izrečenog u oblastima bezbednosti i namenske industrije.
Najpoznatiji primer je afera „Krušik“ kad je uzbunjivač Aleksandar Obradović procesuiran zbog odavanja tajne, nakon što je dokumentacija dospela do novinara. Istovremeno, istraživanja su ukazivala na privilegovane aranžmane u trgovini oružjem, npr. povlašćene cene i posredovanje firme povezivane sa ocem Nebojše Stefanovića, tadašnjeg ministra policije.
Sistem se pokazao najstroži prema „curenju informacija“, a najtiši prema pitanju javnog interesa koje je to curenje otvorilo.
U poslednjih desetak godina, deo javnih polemika oko sektora odbrane vrteo se oko toga ko donosi odluke, pod kojim pritiscima i uz kakvu odgovornost. Tragičan primer je pad vojnog helikoptera 2015, gde su sporovi o komandovanju, procedurama i odgovornosti dominirali javnim prostorom, a Ministarstvo odbrane je objavljivalo deklasifikovane izveštaje komisija.
Noviji istraživački radovi BIRN-a, poput praćenja porekla municije i remonta u kontekstu Banjske, takođe pokazuju koliko se pitanja bezbednosnog sistema brzo sudare sa zidom dokumentacije, nadležnosti i „zatvorenih“ lanaca odgovornosti.
U tom ambijentu, slučaj Simović nije samo „još jedna presuda“, nego pokazatelj da li država ume da razlikuje tajnost koja štiti bezbednost od tajnosti koja štiti neprijatnost.
Moguće posledice presude Simoviću
Za vojsku iznutra: presuda visokorangiranom oficiru, uz sporazum o priznanju, deluje kao signal da je granica dozvoljenog govora i delovanja uska i da se sankcija može spustiti i na vrh hijerarhije, ali pod uslovima koje javnost ne razume jer nema podatke.
Za društvo: bez jasnog objašnjenja šta je otkriveno i kakva je bila šteta, javnost ostaje podeljena na tabore „heroja“ i „krivca“, umesto da razgovara o standardima šta sme da bude tajna, koliko dugo i ko proverava da li je oznaka tajnosti zloupotrebljena.
Za politiku: prevremeno penzionisanje ukazom, pa potom osuda zbog „tajnosti“, u zbiru pojačava utisak da su kadrovske odluke i disciplinovanje u bezbednosnom sektoru nerazdvojivi od političkih potreba.
Ako je Simović kriv, javnost ima pravo da razume za šta, makar u meri koja ne ugrožava bezbednost. Ako je, pak, „tajnost“ poslužila kao zgodan okvir za poruku „ne talasaj“, onda ova presuda nije kraj slučaja, nego upozorenje da se institucionalna lojalnost i javni interes u Srbiji i dalje sudaraju u mraku, bez reflektora kontrole.
Još uvek nema komentara.