Ima tih nekih disciplina u kojima je Srbija apsolutni evropski šampion. To je pronalaženje krivca u drugima. Dobro, možda još uvek nema nekog zvaničnog takmičenja, ali kakvih sve glupih rekorda ima, slobodno predlažem da uvrstimo i ovaj naš.
Na primer, ako ekonomiji ne ide, kriva je svetska kriza. Ako se studenti i građani bune, krive su strane službe. Ako su izbori sumnjivi, krivi su posmatrači. Ako se policajac bavi kriminalom, krivo je loše bure. Ako Evropski parlament usvoji rezoluciju u kojoj konstatuje da Srbija godinama nazaduje u oblasti demokratije, medijskih sloboda, vladavine prava i izbornih uslova, kriv je Tonino Picula.
Ne vlast. Ne institucije. Ne sistem koji već trinaest godina gradi ista politička garnitura. Kriv je jedan Hrvat. To je otprilike nivo ozbiljnosti političke rasprave koju nam vlast nudi svaki put kada iz Brisela stigne nešto što nije ček na nekoliko stotina miliona evra.
Poslednja rezolucija Evropskog parlamenta nije donela nikakvu senzaciju. Ona je samo pretočila u zvanični dokument ono što godinama pišu Evropska komisija, međunarodne organizacije, domaće institucije koje još nisu potpuno ućutkane i nezavisni mediji. Srbija ne napreduje. Naprotiv.
Umesto odgovora na primedbe, ponovo je otvorena fabrika neprijatelja. I ovoga puta proizvod se zove Tonino Picula.
U režimskim medijima on više nije izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju. On je postao neka vrsta balkanskog profesora Moriartija, čovek koji ustaje ujutru sa samo jednom mišlju – kako da napakosti Srbiji.
Zanimljivo, međutim, da za rezoluciju nije glasao samo Picula. Glasalo je 468 evropskih poslanika iz različitih država i političkih grupacija. Izgleda da su svi oni Piculići, što bi rekao onaj nepomenik koji se lažno predstavlja kao novinar. Verovatnije je da Srbija već godinama proizvodi dovoljno materijala da nijedan izvestilac ne mora mnogo da se trudi, ako nas već i ne voli.
Najlepši deo cele priče ipak je odnos vlasti prema Evropskoj uniji.
To je verovatno jedina ljubavna veza u kojoj partnera svakodnevno optužujete da vas mrzi, vređate njegovu rodbinu, proglašavate ga licemernim, a onda ga zamolite za novu tranšu novca, nove investicije, nove fondove i otvaranje Klastera 3. Brisel je, dakle, istovremeno pokvaren, nepravedan, antisrpski i naš najvažniji spoljnopolitički cilj. Nema tog bračnog savetnika koji bi umeo da popravi takvu vezu.
Godinama slušamo kako smo „nikad bliže Evropskoj uniji“. Toliko smo blizu da već godinama ne možemo da otvorimo nova poglavlja. Toliko smo uspešni da nas Evropski parlament upozorava na urušavanje demokratije. Toliko smo reformski nastrojeni da pojedine članice EU blokiraju otvaranje Klastera 3 uz obrazloženje da reforme postoje uglavnom u saopštenjima Vlade Srbije.
Ni tada nije važno ono što piše u izveštajima. Važan je onaj ko ih čita naglas.
Predsednik Srbije redovno objašnjava da je evropski put strateški cilj države. Samo što taj put sve više liči na vožnju u rikverc uz objašnjenje da navigacija mrzi Srbiju. Zanimljivo je što Aleksandar Vučić sve češće sebe vidi kao državnika formata Josipa Broza Tita. Samo postoji jedan mali problem. Tito je balansirao između dva svetska bloka jer su postojala dva bloka. Jugoslavija je bila jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih i imala međunarodnu težinu koja se danas teško može porediti sa Srbijom.
Vučić pokušava da bude Tito u svetu koji više ne postoji. Današnja geopolitika nije Pokret nesvrstanih. Više liči na geopolitički Tinder.
Prevlačiš ulevo, prevlačiš udesno. Briselu pošalješ poruku da nam je evropska budućnost prioritet. Moskvi potvrdiš tradicionalno prijateljstvo. Pekingu obećaš čelično bratstvo. Vašingtonu objasniš da ste pouzdani partner. Problem nastaje kada svi shvate da nisu jedini.
I dok predsednik pokušava da održi sve te veze, Srbija ostaje u statusu: „Komplikovano je.“
Naravno, nije Evropska unija bezgrešna. Često je bila spora, nedosledna i sklona tome da zbog geopolitičkih interesa zažmuri na ono što se u Srbiji dešava. Godinama je stabilokratiju predstavljala kao stabilnost, a zatvaranje očiju nazivala pragmatizmom.
Ipak, evropsko licemerje ne može biti izgovor za domaće. Ne može Brisel biti kriv što institucije ne rade.
Ne može Picula biti odgovoran za stanje medijskih sloboda. Ne može Evropski parlament biti kriv što izborni uslovi izazivaju sumnje. I ne može Evropska unija biti odgovorna za to što vlast svaku kritiku doživljava kao neprijateljski akt, umesto kao podsetnik da posao nije završen.
Nije najtužnije što Srbija godinama ne otvara klastere, one bitne, već što vlast i dalje ubeđuje građane da stojimo u mestu zato što nas neko drugi zadržava, dok istovremeno uporno okreće volan u suprotnom smeru.
Od nas se traži samo da verujemo da je za naše propuštene vozove kriv kondukter.
I da će, ako dovoljno dugo budemo vređali Piculu, voz konačno sam doći po nas.
Još uvek nema komentara.