Gorki ispraćaj školske godine: Strah, egzodus i partijski kadrovi

Bilans školske 2025/2026. godine ne može se meriti kroz standardne pedagoške parametre, niti kroz analizu uspeha ili kvaliteta nastave. Umesto debate o reformskim zahvatima ili rezultatima međunarodnih testiranja, kraj juna nas zatiče u atmosferi koja više podseća na stanje opsade nego na kraj vaspitno-obrazovnog ciklusa. Ovogodišnji bilans su protesti roditelja pred vratima škola, suspenzije nastavnika, otvoreni sukobi u zbornicama i, ono što je najopasnije, potpuna erozija poverenja u institucije koje bi trebalo da budu garant sigurnosti za najmlađe. Prosveta je, čini se, prestala da bude oaza znanja i postala prva linija fronta u sudaru građanskog društva sa strukturama koje sistem upravljanja školstvom tretiraju isključivo kao poligon za demonstraciju političke moći.

Slučaj „Jovina“: Institucionalni egzodus kao presedan

Najverniju i najmučniju sliku završetka ove školske godine pružaju hodnici novosadske Gimnazije „Jovan Jovanović Zmaj”. Ova elitna škola, ponos vojvođanskog obrazovanja, poslata je na prevremeni letnji raspust s teškim ožiljcima. Sve je počelo odlukom direktora Radivoja P. Stojkovića da suspenduje i pokrene disciplinski postupak protiv šestoro profesora. Razlog za odmazdu bilo je njihovo odbijanje da ćute pred političkim pritiscima i aktivno učešće u građanskim protestima.

Izbacivanjem profesora pred sam kraj godine, ocene stotina đaka ostale su zaključane i neizvesne. Revoltirani đaci stupili su u potpuni bojkot nastave uz reči: „Želimo naše profesore! Želimo našu školu! Ne damo Jovinu!”. Uprava je na učenički bunt odgovorila zaključavanjem zgrade sa decom unutra, pretvarajući školu u pritvorsku jedinicu.

Da bi se bunt u potpunosti ugasio, sistem je posegao za radikalnim građevinskim manevrom. Pod izgovorom da je kupola na zgradi nebezbedna i da nema upotrebnu dozvolu, cela istorijska zgrada gimnazije je zatvorena. Oko hiljadu najtalentovanijih đaka u Vojvodini raseljeno je u tri različite srednje škole u Novom Sadu. U tim tuđim, iznajmljenim učionicama, pod prismotrom uprave koja im je proterala profesore, novosadski gimnazijalci polažu sudbonosne prijemne ispite.

Kako je režim finansijski izgladnjivao nepokorne

Ova školska godina ostaće upamćena i po surovoj materijalnoj i profesionalnoj odmazdi prema prosvetnim radnicima koji su pružili otpor režimu, a koja je počela tokom prethodne školske godine.

U Petoj beogradskoj gimnaziji, bivša vršiteljka dužnosti direktorke Danka Nešović suspendovala je 12 nastavnika koji su odbili da se poviju pred zahtevima uprave. Umesto sankcija zbog gušenja prava zaposlenih, Nešović je dobila Svetosavsku nagradu za „izuzetno zalaganje”, koju joj je lično uručio predsednik Aleksandar Vučić. Profesori Pete su ovu nagradu otvoreno nazvali „ordenom represije”. Da bi se partijska lojalnost dodatno nagradila, Danka Nešović je ubrzo potom profesionalno unapređena i postavljena na funkciju pomoćnice ministra prosvete Dejana Vuka Stankovića.

Da je represija postala jedini standard upravljanja, potvrđuje i postupak novog direktora Pete beogradske gimnazije. On je hladnokrvno odbio pismenu molbu bivših đaka koji su tražili dozvolu za fotografisanje u školi povodom obeležavanja 50 godina mature. U zvaničnom dopisu punom pravopisnih i gramatičkih grešaka, direktor je naveo da od 3. juna škola nema nijednog domara, a pošto je subota za njega „ne radni” dan, odbio je da otvori vrata..

Lokalna pobuna protiv partokratije

Kragujevački prosvetni radnici okupljeni u Uniji sindikata prosvetnih radnika izašli su na ulice 9. juna tačno u podne ispred zgrade Školske uprave. Pod sloganom „Nećemo direktore koje ne žele ni kolektiv niti roditelji”, kragujevački profesori su protestovali protiv nasilja i grube politizacije obrazovanja, optužujući ministra da na čelo škola na silu gura isključivo partijske lojaliste. U svom pismu opomene, prosvetari iz Kragujevca su izričito naglasili: „Ne želimo scene kao u Petoj gimnaziji u Beogradu ili Zmajevoj u Novom Sadu”, šaljući jasnu poruku da neće dozvoliti uvođenje partijskog terora u šumadijske škole.

U niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“, gde je v.d. direktorka Radmila Stoiljković ostavila 13 nastavnika bez posla, o čemu su saznali tek kada su se pojavili na radnom mestu, pobunil su se učenici i roditelji, koji su orgazovali proteste ispred ove škole.

Ovakve odluke, često donete putem telefonskih poziva, kao što je bio slučaj sa troje nastavika iz Valjevske gimnazije, ostavljaju snažan utisak odmazde. U zajedničkoj osnovi mnogih ovih slučajeva prepoznaje se podrška koju su nastavnici pružali učeničkim i studentskim protestima, što sugeriše da je njihovo angažovanje postalo ključni kriterijum za gubitak radnog mesta.

Pritisci na obrazovne institucije ne zaobilaze ni osnovne škole, o čemu svedoči slučaj beogradske škole „Pavle Savić“. Postavljenje direktora po političkoj liniji iz Bujanovca izazvalo je revolt roditelja, koji su kroz proteste i solidarnost sa drugim beogradskim školama naterali Ministarstvo prosvete da angažuje savetnike radi stabilizacije stanja. Ovakvi primeri jasno pokazuju da se škola više ne bori samo za kvalitet nastave, već i za osnovnu autonomiju naspram političke instrumentalizacije.

Ekspo i instrumentalizacija obrazovnog prostora

Pred sam kraj školske godine desio se i otvoreni pokušaj države da školske dnevnike pretvori u garantovane spiskove posetilaca za sopstvene megaprojekte. Početkom juna, Ministarstvo prosvete je donelo pravilnik kojim je organizovanu jednodnevnu posetu izložbi Ekspo 2027 uvrstilo direktno u školski kalendar za osnovne i srednje škole za školsku 2026/2027. godinu.

Pokušaj da se roditeljima nametne plaćanje obaveznih ekskurzija na gradilište u Surčinu, gde se pod velom tajne gradi 600.000 kvadratnih metara objekata, izazvao je žestok otpor. Roditelji su odbili da finansiraju kulise državnog marketinga.

Suočeno sa pretnjom masovnog bojkota na samom početku letnjeg raspusta, Ministarstvo je moralo da reterira. Izdato je vanredno saopštenje u kojem se navodi da posete Ekspu ipak „neće biti obavezne za đake u Srbiji”. Ministar prosvete Dejan Vuk Stanković  je, gostujući na RTS-u, ponovio da je poseta stvar slobodnog izbora roditelja, pokušavajući da ublaži pritisak najavom izgradnje „školskog paviljona”. Činjenica da se od nametanja obaveze odustalo brzinom svetlosti pokazuje da je otpor prosvetne zajednice i roditelja jedina preostala brana potpunoj instrumentalizaciji dece.

Ministar prosvete bira ignorisanje

Dok ministar Dejan Vuk Stanković koliko jutros na RTS-u hladnokrvno izjavljuje da je školska godina protekla „regularno”, realnost ga demantuje pred sopstvenim prozorima. Danas u 11.00 časova, ispred zgrade Ministarstva prosvete u Nemanjinoj ulici u Beogradu, roditelji novosadskih đaka okupili su se na protestu zahtevajući hitnu smenu direktora škole Radivoja P. Stojkovića. Roditelji ističu da im je ministar lično obećao sastanak za danas, ali je obećanje pogazio i izbegao susret, ostavljajući porodice na ulici.

Gostujući u jutarnjem programu, on je poručio da „nema potrebe za žurbom i da se sve dramatizuje”, najavljujući konkurs za novog direktora tek za jul. Za ministra, koji je, podsećanja radi, na funkciju došao noseći sa sobom optužbe za autoplagijarizam i seksualno uznemiravanje studentkinja,  je potpuno normalno to što učenici ispite polažu u egzilu, a njihovi profesori vuku suspenzije pred disciplinskim komisijama i otkaze.

Maturski prkos umesto tišine

Kada se podvuče crta ispod ove godine obeležene strahom i odmazdom, jasno je da pokušaj sistemskog gušenja pobune nije uspeo. Iako su školske uprave širom Srbije, od Čačka i Kosjerića do Beograda i Kragujevca, posezale za policijom, pretnjama kaznama i zabranama proslava ne bi li disciplinovale đake, njihov otpor nije slomljen. Naprotiv, upravo tokom maturskih večeri i na samom kraju školske godine, maturanti su jasno pokazali da represija ne donosi disciplinu, već revolt.

Kroz nošenje majica sa porukama „Studenti pobeđuju“ i „Nikada nećemo biti ćaci“, lepljenje nalepnica po hodnicima i razvijanje transparenata ispred gimnazija, oni su potvrdili da su od prvog dana bili ravnopravan deo pobune. Pritisci na učenike, poput onih u Muzičkoj školi u Kragujevcu ili OŠ „Đuro Strugar“, pokazali su se kao pucanj u prazno. Solidarnost koju su đaci pokazali prema svojim profesorima i studentima, direktno prkoseći direktorskim zabranama, najsnažnija je potvrda da su svi pokušaji da se strah useli u učionice doživeli potpuni debakl.