Na današnji dan pre 20 godina, 11. marta 2006, u zatvorskoj ćeliji u Ševeningenu završio se život Slobodana Miloševića. Umro je od infarkta, usred suđenja pred Haškim tribunalom, gde je bio optužen za ratne zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. U optužnici Haškog tribunala teretio se za 66 tačaka vezanih za ratne zločine, uključujući zločine protiv čovečnosti i genocid. Suđenje je trajalo četiri godine i bilo jedno od najvećih međunarodnih procesa za ratne zločine posle Drugog svetskog rata.
Sud je trebalo da presudi o politici koja je iza sebe ostavila stotine hiljada mrtvih, milione raseljenih, razorene gradove, sankcije, izolaciju i jednu generaciju koja je odrasla uz rat, propagandu i redove za hleb.
Presude nikada nije bilo. Ali, ako ćemo pošteno, Milošević nikada nije bio samo čovek. Bio je sistem.
Put od bankara do vođe ratne epohe
Slobodan Milošević nije počeo kao nacionalni tribun. Bio je partijski aparatčik, bankar, kadar Saveza komunista, tipičan proizvod jugoslovenskog političkog sistema.
A onda je krajem osamdesetih otkrio moć nacionalizma.
Od čuvene rečenice na Kosovu Polju „Niko ne sme da vas bije“, došao je do pozicije čoveka koji je kontrolisao gotovo sve, državu, policiju, medije, ekonomiju i političku scenu.
U njegovoj Srbiji postojala je samo jedna prava politička formula, država = partija = vođa.
Ratovi, propaganda i raspad
Devedesete su bile decenija u kojoj se raspala Jugoslavija, ali i decenija u kojoj se raspadala Srbija iznutra.
Ratovi u Hrvatskoj i Bosni, NATO bombardovanje 1999, sankcije, hiperinflacija, kriminal, paravojne formacije, politička ubistva, to je bio pejzaž Miloševićevog vremena.
Istovremeno, propaganda je radila punom parom. Državna televizija proizvodila je paralelnu stvarnost u kojoj Srbija uvek pobeđuje, nikada nije kriva, a svet je nepravedan i protiv nas. Onaj koji bi se i usudio da kritikuje vlast momentalno bi bio označen kao „domaći izdajnik“ i „strani plaćenik“.
A za to vreme, narod je stajao u redovima za hleb i mleko, mladići mobilisani dobrovoljno ili nasilno za rat, radnici radili za 1 marku koja bi se do prazne prodavnice već „istopila“.
Pad koji nije bio kraj
Milošević je srušen 5. oktobra 2000. godine, posle masovnih protesta i izbora koje je pokušao da pokrade. Sledeće godine 28. juna, na Vidovdan, izručen je Haškom tribunalu. Bio je prvi nekadašnji šef države optužen za genocid, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
Suđenje je trajalo četiri godine. Milošević se branio sam, držeći političke govore, pokušavajući da proces pretvori u istorijski obračun sa Zapadom.
„Smatram ovaj sud lažnim sudom sa lažnim optužnicama, radi se o protivzakonitoj instituciji koju Generalna skupština UN nikad nije osnovala. Nemam nikakvog razloga da imenujem pravnog zastupnika da me zastupa pred nezakonitim organom“, bile su prve reči koje je Milošević u Haškom tribunalu uputio britanskom sudiji Ričardu Meju.
Presudu nije dočekao. U ćeliji od deset kvadrata Miilošević će provesti poslednjih pet godina života. Imao je metalni krevet, policu sa knjigama, toalet i tuš kabinu, televizor sa šest programa i laptop bez interneta.
Grob u Požarevcu
Milošević je sahranjen u subotu kasno popodne u rodnom Požarevcu, u dvorištu kuće njegove supruge Mirjane.
Država mu nije organizovala zvaničnu sahranu, ali politički spektakl jeste održan. Govori, zastave, nostalgija. Bili su tu njegovi najbliži saradnici, najviše rukovodstvo SPS-a i SRS-a kao i predstavnici Komunističke partije Rusije. Po kiši, nekoliko desetina ljudi je slušalo, pre svega, političke govore. Verskog obreda nije bilo.
Dve decenije kasnije, njegov grob i dalje posećuju pristalice, a njegova partija, Socijalistička partija Srbije i dalje je deo vlasti. Portparol te partije iz devedesetih danas je jedan od najdugovečnijih političara u zemlji.
Miloševićev duh u savremenoj politici
Možda je najveći paradoks Srbije to što Milošević nije politički nestao kada je umro. Naprotiv. Njegov politički model i dalje živi: jedan vođa, slabe institucije, kontrolisani mediji, stalna proizvodnja neprijatelja i večita drama o ugroženoj državi. U takvom sistemu vođa je uvek žrtva, država je uvek pod napadom, a kritičari su izdajnici.
Danas, dvadeset godina kasnije, Srbija još vodi raspravu o tome ko je bio Slobodan Milošević. Za jedne je ratni huškač koji je zemlju gurnuo u katastrofu. Za druge, lider koji je „branio srpske interese“. U toj podeli leži možda i najduža posledica njegove politike.
A dok se o prošlosti još svađamo, politika devedesetih tiho nastavlja da živi u sadašnjosti.
Pre dvadeset godina umro je čovek. Sistem koji je stvorio i dalje opstaje. Samo pod drugim imenom.
Još uvek nema komentara.