Milijarde fudbalu – mrvice vaterpolu

Nova zlatna medalja vaterpolista oduševila je Srbiju i vratila, makar na kratko, nacionalno dostojanstvo. Navikli smo da naša “fabrika zlata” u bazenu donosi trofeje. Od 2006, otkako se naše nacionalne selekcije zovu “reprezentacija Srbije”, vaterpolisti su osvojili više od 50 medalja. U poslednjih deset godina – deset zlatnih. Tri olimpijska zlata u Riju 2016. u Tokiju 2021. u Parizu 2024. Tri zlatne medalje sa evropskih prvenstava Beograd 2016. godine, Barselona 2018. i  Beograd 2026. godine.  Osvojili su i četiri zlata u Svetskoj ligi : 2016. 2017. 2019. I 2022. Oni su svetska velesila, dominiraju planetom i najtrofejniji su tim modernog doba. Naciju tako umeju da obraduju reprezentacije u košarci, rukometu, odbojci, borilačkim sportovima i streljaštvu… Novak Đoković naročito.

Izgleda da samo u Srbiji postoji to besmisleno pravilo da država najmanje novca izdvaja za sportove koji donose zlatne medalje, a da milijarde odvaja u sport koji donosi samo razočarenja.

Možda to ima neke veze sa odomaćenim shvatanjem da Srbi slave samo poraze (istorijski gledano). Zlobnici bi (ne bez osnova) rekli da su kod nas pobede, zapravo porazi. I obrnuto. U srpskoj javnosti, posle svake medalje vaterpolista, ima sve više onih koji podsećaju da se “grdne pare džabe daju fudbalerima” koji ne uspevaju ni kvalifikacije da prođu… A kad prođu vidimo da je bolje bilo da ih nisu prošli.

Ali da uporedimo bilans vaterpolista i fudbalera u poslednjih deset godina. Rezultat je 10:0 za vaterpoliste.

Ako uporedimo koliko vlast u ulaže u ova dva sporta, razočarenje je još veće.

Od 2011. godine sagrađena su tri potpuno nova stadiona: u Leskovcu je koštao 21 milion evra, u Zaječaru – 28 miliona evra i u Loznici – 30 miliona. Na sva tri stadiona je od otvaranja (2023. godine) odigrano svega po tridesetak utakmica. Potpuno poromašene investicije. Gradi se nacionalni fudbalski stadion u Surčinu koji će koštati 900 miliona evra. Kako je kod nas običaj da aneksima podižu cene, ta cifra će biti znatno veća.

Samo nacionalni stadion košta više nego kompletna sportska infrastruktura u poslednjoj deceniji. Rekonstruisani su i stadioni u Gornnjem Milanovcu, Subotici, Novom Sadu, Nišu , Bačkoj Topoli…

A tek skupi fudbalski TV prenose. Telekom Srbija (čitaj vladajuća garnitura) samo za TV prenos engleske Premijer lige platio je fantastičnih 600 miliona evra. Za isti događaj Nemačka, Austrija i Švajcarska su zajedno platle 25 miliona evra, a Francuska 40 miliona.  Prethodni paket  Premijer lige ( isti broj utakmica) je Sport klub platio 12 miliona evra. Prenos jedne utakmice je, u Telekomovom paketu, koštao državu Srbiju 260 000 evra.

Istovremeno je u Srbiji sagrađeno svega deset bazena. Koštali su 40 miliona evra. Bazeni u Beogradu, Šapcu, Kragujevcu i Novom Sadu su mesta gde jedino mogu da se selektuju vaterpolisti.

Jedan transfer osrednjeg fudbalera skuplji je od kompletnog budžeta vaterpolo sporta u zemlji.

Vaterpolisti imaju kult reprezentacije. Fudbaleri – kult beogradskih splavova i starleta.

Vaterpolisti su sinonim za mentalnu čvrstinu i uspeh pod pritiskom, a često nemaju para za grejanje bazena i plate trenera. Ali, vaterpolisti su uspešni. U svetu niko nije važniji od njih. Od fudbalera su važniji navijači, koji upadaju na teren, šamaraju ih, prekidaju utakmice… Vođe navijača su miljenici režima, oni otvaraju firme koje dobijaju poslove na državnim tenderima, oni su politički faktor u Srbiji. Oni imaju dve adrese, jednu u ličnoj karti i drugu u “Ćacilendu”. Oni su politički, socijalni i bezbednosni faktor. U fudbalu se uspeh najviše čuje. Ali u srpskom fudbali nema uspeha: čuju se samo pijana opravdanja neuspeha doduše sve više na stadionima  odjekuju i antirežimske parole protiv kriminala i korupcije.

Kada predsednik Srbije čestita vaterpolistima titulu prvaka Evrope, on pre svega kaže da je naredio da im se odmah isplati 20 hiljada evra nagrade (koja im inače pripada po odluci Vlade). Kao da se radi o najamnicima, a ne ljudima koji godinama treniraju da bi stigli do uspeha. To je samo predizborna poruka narodu – plaćam da bi se narod radovao.

Milijarde uložene u fudbal odlaze u privatne džepove i finansiraju političke interese.

Gubitak kulture uspeha – to je greh onih koji vode fudbal u Srbiji. Oni imaju iluziju veličine. Vaterpolisti imaju realnu vrednost i fantastične rezultate. Podižu ugled zemlje u svetu.

Vlast koja sto puta više ulaže u neuspešne, nego u šampione, uništava i sportski i nacionalni identitet.