Odelo čini čoveka: Sve boje predsednika
U zemlji u kojoj vlast građanima objašnjava da je parizer sasvim pristojan obrok, predsednik države se pred kamerama pojavljuje u sakou koji košta kao polovan automobil. Nekad i kao sasvim pristojan automobil. Ali o tome se u Srbiji govori ređe nego o vremenskoj prognozi na Arktiku. A tema nije baš tako banalna kako se na prvi pogled čini.
Najveći deo predsednikovih pristalica ne zanimaju etikete. Koje im, ionako, ništa ne znače. Teško ih je i pravilno pročitati.
Aleksandar Vučić poslednjih godina sve češće izgleda kao čovek koji je upravo izašao iz italijanskog kataloga za „old money“ muškarce u kasnim pedesetim. Laneni sakoi u dusty rose nijansama, Zegna, Loro Piana, Kiton, Brioni, luksuzne farmerke, patike skuplje od prosečne plate, kašmirski kaputi, ručno rađene cipele. Nije to više ona radikalska estetika iz devedesetih, kad se politički patriotizam merio trenerkama i mrkim pogledom. Danas je patriotizam očigledno od čistog italijanskog lana.
Mediji su godinama pokušavali da izračunaju koliko zapravo košta predsednički ormar. Jedni su tvrdili da samo jedan outfit ide i do 10.000 evra. Drugi su računali sakoe od 4.500 dolara, cipele od skoro 2.000 evra, luksuzne farmerke, satove i aksesoare. Predsednik je na to odgovorio u svom prepoznatljivom stilu da „ne zna koliko mu koštaju farmerke“, ali da njegov garderober „vredi kao dve felne Đilasovog džipa“. Sram ga bilo što mu je džip tako skupo „obučen“.
I nije ovde pitanje da li predsednik sme da nosi skup sako. Naravno da sme. Nije zabranjeno ni nositi Zegnu, ni Brioni, ni Loro Pianu. Problem nastaje kada čovek obučen kao italijanski milijarder istovremeno objašnjava građanima da moraju „da stegnu kaiš“, da je „država pred izazovima“, da se „teško živi svuda u svetu“, a pola Srbije strepi od računa za struju.
Još je zanimljivije što se ta tema u Srbiji retko ozbiljno otvara. U drugim državama bi tabloidi danima razvlačili priču o političaru koji nosi sako skuplji od godišnje studentske stipendije. Kod nas je, međutim, luksuz vlasti postao normalizovan.
Imidž „čoveka iz naroda“
Postoji i posebna ironija u tome što Vučić istovremeno pažljivo neguje imidž „čoveka iz naroda“. On voli da jede parizer pred kamerama, obilazi pekare, priča o običnom svetu, cenama limuna i hleba. Ali onda kadar slučajno uhvati sat od nekoliko hiljada evra ili laneni sako koji košta više nego nečija mesečna plata u prosveti za celu godinu.
A možda je najveći uspeh ove vlasti upravo to što su uspeli da luksuz predstave kao nešto sasvim normalno, čak patriotsko. Ali ne za sve. Kao da nije problem što politička elita izgleda kao upravni odbor modne kuće u Milanu, dok građanima objašnjavaju da je „Srbija ekonomski tigar“. Samo što taj tigar u lov ide uglavnom na akcije po supermarketima.
Uostalom, možda je sve to deo državne strategije. Ako narod dovoljno osiromaši, prestaće da razlikuje Zegnu od Zare. Važno je samo da nam je predsednik lep.
Još uvek nema komentara.