Skupština Srbije o nepoverenju Vladi: Pozorište u korumpiranoj državi
Poslanik pita premijera: jeste li dan posle ubistva sedeli u restoranu „27“ na Senjaku?
Đuro Macut ne kaže ni da ni ne. Kaže da pitanje utiče na pravosudne organe i istragu, da diže tenzije, da treba govoriti o „doprinosima Vlade“.
Čovek koji vodi Vladu ne želi, ne ume ili ne sme da odgovori na najprostije pitanje: jesi li bio na ručku.
Mnogi su odmah zaključili: bio je. Jer da nije, to ne bi ugrožavalo istragu. Umesto odgovora, premijer drži lekciju o tome šta se sme pitati u parlamentu. To više nije izbegavanje. To je ponižavanje Skupštine i smejanje u lice građanima.
I to je stil. Tri dana zaredom se ponavlja kao liturgija.
Vanredna sednica o nepoverenju Vladi pretvorila se u ritual. Tri dana nabrajanja da živimo u državi koja je sinonim za sistemsku korupciju. Sat i po „odgovaranja“. I na kraju – tišina koja govori glasnije od svega što je izgovoreno. Da nisu smešni, odgovori premijera i ministara bi bili tužni.
Na aferu Generalštab odgovarali su: „Institucije rade.“
Na pad nadstrešnice: „Istrage su u toku.“
Na izjave ministara: „Izvučeno iz konteksta.“
Na konkretne afere: „To nije tačno.“
Na izdaju na Kosovu: „Predsednik Vučić jedini brani Kosovo.“
Srećom, pa vlasnici vikendica na Gazivodama ( koji još veruju u Vučićevu zakletvu: „Ne dam Gazivode“) nisu mogli da gledaju ovu farsu od sednice parlamenta, jer su gledali kako im Kurtijevi policajci ruše vikendice i kuće, od kojih su neke starije i od jezera Gazivode.
A onda su ministri počeli da nabrajaju izgrađene škole, bolnice, puteve, pruge i investicije. Kao da se odgovornost meri kvadratima izlivenog betona. Pogotovo što su ti kvadrati često prava mera korupcije i provizije. U Srbiji se ništa ne gradi zato što treba građanima. Gradi se da bi se iz državne kase plaćali deset puta skuplji projekti – putevi, pruge, bolnice, škole … firmama kumova, rođaka i finansijera. A onda padaju nadstrešnice, vozovi ispadaju iz šina, tramvaji izleću na krivinama, skeneri propadaju kroz podove bolnica…
Sednica je postala spisak afera koje vlast nije uspela da sakrije.
Ministar finansija napada prošlost opozicionara koji su raspolagali desetinama hiljada evra, ali ćuti o eri u kojoj on upravlja milijardama i u kojoj je Srbija “dobila” novih 47 milijardera i preko 30 hilkjada milionera. Ministar unutrašnjih poslova pušta snimke zvučnih topova. Premijer priča o dijabetesu i predavanjima.
Odgovora – nema.
Opozicija je dobila pozornicu da ponovi ono što ionako svi znaju. Vlast je dobila priliku da još jednom prebroji svoje poslanike. Građani su dobili još jedan dokaz: parlament je mesto gde se monolozi razmenjuju, a ne gde se kontroliše vlast.
Tri dana bez jedne jedine rečenice koja bi obavezivala. Bez priznanja. Bez posledice. Samo ritual u kojem se moć potvrđuje time što ne mora da odgovara.
Institucije postoje. Samo više ne služe onome zbog čega postoje. Služe da se vreme potroši, da se nervoza vlasti rastereti i da se još jednom pokaže ko drži ključ od državne kase i ko ima glasove u Skupštini.
Ostalo je predstava. Publika izlazi umorna. Glumci zadovoljni što su još jednom uspešno odglumili brigu za narod.
Ako je cilj bio da se pokaže da Vlada ima većinu – uspelo je.
Ako je cilj bio da javnost vidi kako vlast odgovara na ozbiljne sumnje – nije uspelo.
Ostalo je samo pitanje koje niko nije postavio naglas: kome je uopšte trebalo ovih 72 sata?
Još uvek nema komentara.